Марко и Никола су другари из истог одељења другог разреда. Марко је интелигентно дете, расте у породици која сматра да деца треба сама да решавају проблеме између себе по сваку цену. Никола је весео и опуштен дечак и родитељи га саветују да мирним путем решава конфликте са другарима, а ако не успе да ипак каже одраслима.
После школе играли су фудбал и Никола је примио гол. Марко му је због тога ударио шамар. Никола се, по договору са родитељима није тукао и није му вратио, већ је испричао родитељима.
Код тата ова два дечака ситуација је обрнута. Марков тата свира гитару и није спортски тип, док је Николин развијенији, јачи, виши и спретнији. Чули су се телефоном.
Николин тата: „Молим те кажи сину да избегава тучу, мали су, не знају да процене ни снагу ни ситуацију, могу озбиљно да се повреде.”
Марков тата: „Знам шта се десило и сматрам да је Никола требало сам да се брани, а не теби да говори. Нека сами то реше – дечаци су.”
Николин тата: „Нема проблема, нека буде по твом. Поведи сина и видимо се у 15 часова код Сајма да покажемо синовима како се то ради, тако ће најбоље разумети”
Марков тата: „Нема потребе да будемо напети, зар не можемо то као људи да решимо?”
Николин тата: „Али ми смо мушкарци, нормално је да те пребијем ако се не слажем са тобом, а ти ћеш се бранити. Или те нисам добро разумео?”
Марко више није дирао Николу.
Аутор: Снежана Голић, педагог