Kad se pre desetak dana pojavio spisak beogradskih srednjih škola sa slobodnim mestima za treći, avgustovski upisni krug, može se reći da je za mnoge on bio iznenađenje. Slobodnih mesta nije bilo samo u provincijskim škole sa po dvoje-troje prijavljenih, nego i u do skoro elitnim odeljenjima. Dvanaesta beogradska gimnazija nudi deset mesta u odeljenju za računarstvo i informatiku. Osma gimnazija ima čak 20 upražnjenih mesta na svoja dva specijalizovana smera. Zemunska gimnazija zove nove kandidate za smer informatike i za fiziku. Šesta gimnazija, tradicionalno jedna od najtraženijih u gradu, ušla je u treći krug sa slobodnim mestima za informatičare.
Posle prva dva upisna kruga u Srbiji je ostalo oko 10.000 slobodnih mesta u srednjim školama, dok je završni ispit polagalo oko 64.400 osmaka na ukupno 72.000 ponuđenih mesta. Gimnazije su, prema podacima Ministarstva prosvete, popunjene sa nešto više od 25 odsto upisanih đaka, dok se u stručne škole upisalo skoro 74 odsto generacije. To samo po sebi nije novost – tako je bilo i prošlih godina. Ono što jeste novo jeste gde tačno gimnazije ostaju prazne, i to je priča vredna pažnje.
Smer koji je trebalo da bude siguran ulog
Odeljenja za učenike sa posebnim sposobnostima za računarstvo i informatiku uvedena su 2017. godine kao vrhunac obrazovne ambicije – mala odeljenja, pojačan fond časova informatike (čak 934 časa stručnih predmeta tokom četiri godine), obećanje direktnog puta ka tehničkim fakultetima i, implicitno, ka jednoj od najbolje plaćenih profesija u zemlji. Godinama je to i funkcionisalo kao magnet.
Ove godine slika je drugačija. Od 38 gimnazija u Srbiji koje imaju IT odeljenja, u prvom upisnom krugu svega tri su uspele da popune planiranu kvotu. Ni Politehnika, škola za nove tehnologije, nije prošla bolje: 31 slobodno mesto na smeru za industrijsku robotiku, 24 na smeru za CNC mašine, 23 na smeru za upravljanje otpadom. Zanimljivo je da pad nije opšti pad interesovanja za gimnazije kao takve – naprotiv, odeljenje Filološke gimnazije za scenske i audio-vizuelne umetnosti i dalje privlači ogroman broj kandidata, kao i smerovi likovne umetnosti, posebno u Beogradu. Radi se, dakle, o preraspodeli ambicije, a ne o njenom gašenju.
Zanati: dobra plata, prazna klupa
Paralelno sa krizom IT odeljenja traje i mnogo starija, uporna priča – kriza zanatskih smerova. U Građevinskoj školi na Zvezdari ostalo je 20 mesta za monter suve gradnje i 17 za dekoratera zidnih površina, odnosno molera. Direktor škole i nastavnici otvoreno kažu da je reč o problemu koji traje godinama: nastavnik praktične nastave na smeru za dekoratere priseća se generacije u kojoj je na trećoj godini ostalo svega dvoje učenika. A moler, kako sam ističe, ume da zaradi dnevnicu od 50 do 70 evra i početnu platu preko 100.000 dinara – što je više nego što zarađuje velik broj fakultetski obrazovanih ljudi u Srbiji. U Tehničkoj školi za dizajn kože nedostaje skoro celo odeljenje za obućare. U školi „Vožd“ na Voždovcu prazna su mesta za bravare-zavarivače, frizere, kuvare, manikire.
Demografija koja tiho menja sve brojeve
Iza obe priče stoji treći, manje vidljiv ali presudan faktor: Srbija ima sve manje dece. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, broj osnovaca je za deceniju i po pao sa oko 562.500 (školska 2013/2014) na oko 507.300 (2025/2026) – gubitak od skoro 60.000 učenika, uz prosečan godišnji pad od pet do šest hiljada. Projekcije govore da će se negativan trend nastaviti: broj stanovnika Srbije mogao bi sa današnjih 6,6 miliona pasti na oko 5,2 miliona do sredine veka, sa najdramatičnijim padom upravo u najmlađim uzrasnim grupama.
To znači da škole – i gimnazije i stručne škole, i tradicionalno popularni i tradicionalno zapostavljeni smerovi – iz godine u godinu konkurišu za sve manji broj kandidata, dok je broj ponuđenih mesta u sistemu ostao praktično nepromenjen. Kada je „kolača“ manje, prvi koji ostaju gladni nisu nužno najslabiji smerovi, nego oni čija je reputacija najbrže izbledela – a upravo se to ove godine dogodilo IT odeljenjima.
Globalni obrt: informatika više nije automatski „siguran posao“
Ono što se dešava u beogradskim gimnazijama nije izolovan lokalni fenomen – to je mali odjek mnogo krupnijeg pomaka koji se u poslednjih godinu-dve odigrava širom sveta, i to prvi put posle dvadesetak godina neprekidnog rasta interesovanja za informatiku.
Podaci američkog Nacionalnog centra za statistiku upisa (National Student Clearinghouse) pokazuju da je upis na osnovne studije informatike i srodnih programa u jesen 2025. pao za 8,1 odsto – najveći pad među svim oblastima studija te godine, dok je na master programima pad iznosio čak 14 odsto.
Čak je i sistem Univerziteta Kalifornije, jedan od najprestižnijih u svetu, zabeležio pad broja studenata informatike od devet odsto u poslednje dve godine – prvi ozbiljan zastoj posle sloma dot-kom balona s početka veka. Slično se dešava i na Prinstonu i Stenfordu, tradicionalnim informatičkim tvrđavama.
Razlog je gotovo svuda isti: strah da je veštačka inteligencija obesmislila ulazne pozicije u programiranju. Samo u 2026. u SAD otpušteno je više od 120.000 zaposlenih u tehnološkom sektoru, uz istovremeno rekordna ulaganja kompanija u AI infrastrukturu. Mladi ljudi, čini se, tu vide jasnu poruku: diploma iz programiranja više nije zagarantovana propusnica do posla kakva je bila u prethodnoj deceniji.
Isti obrazac, dva različita uzroka
Ono što povezuje beogradsku i globalnu priču zapravo je jedan zajednički mehanizam: mladi i njihovi roditelji donose obrazovne odluke na osnovu percepcije budućnosti tržišta rada, a ta percepcija se danas menja mnogo brže nego što se menjaju nastavni planovi i upisne politike.
Institucije uvode smerove na osnovu potreba koje su uočene pre pet ili deset godina – IT odeljenja u srpskim gimnazijama zamišljena su 2017, u vreme kad je „upiši informatiku“ bio gotovo univerzalan savet za svakog ambicioznog osnovca. Devet godina kasnije, taj savet više ne važi – ni u Beogradu, ni u Kaliforniji.
Razlika je u tome što u Srbiji na ovaj globalni signal upozorenja dodatno deluje i sopstvena, mnogo starija bolest: demografski pad koji smanjuje broj kandidata za sve smerove podjednako, i dugogodišnji trend u kome se fizički rad i zanati i dalje potcenjuju, uprkos tome što realno donose pristojnu, često i bolju zaradu od mnogih fakultetskih zvanja. Kombinacija ta dva faktora – manje dece i sporo institucionalno prilagođavanje – čini da prazna mesta u srpskim učionicama iz godine u godinu izgledaju sve upečatljivije, čak i kad je uzrok, u suštini, isti nemir koji trese univerzitete od Beograda do Berkelija: pitanje da li će zanimanje koje danas izgleda sigurno, to isto biti i za četiri ili osam godina, kada đak koji ga upisuje bude spreman da uđe na tržište rada.
Za kreatore obrazovne politike to je, pre svega, poruka da planiranje upisnih kvota na osnovu jednom uočenog trenda – bio to bum informatike iz 2017. ili nedostatak zanatlija iz 2010-ih – nosi rizik da sistem stalno trči za slikom sveta koja se u međuvremenu već promenila.