У јеку измене наставних планова за прваке и петаке, приче о уџбеницима и њиховом дискутабилном садржају, наилазимо на интервју са Срђаном Драгојевићем који је урадио хрватски Нови лист. Његов поглед на образовање је оштар и он то не крије. Тврди да школа данас деци сече крила, а да никоме не одговара да рецензенти уџбеника буду најкреативнији људи. Интервју прочитајте у наставку.
Отац сте, ако не грешим, петоро деце. Прву књигу за децу „Крилата деца” написали сте док вам је кћерка била у пубертету. У тој причи деца с планета Ре рађају се с крилима и уживају док лете небом све док им, уласком у пубертет, крила не почну да отпадају. Колико наше школство креше та крила? Изјавили сте једном да су наше школе убице креативности.
– Да, петоро. Двоје су већ одрасли људи, најстарија кћерка је сниматељ, син је након студија психологије радио као „copywriter” у једној рекламној агенцији, сада се бави неким софистициранијим облицима књижевности и сценаристиком. Средња кћерка, којој су посвећена „Крилата деца”, сада излази из пубертета, ученица је музичке гимназије; надамо се да ће бити пијанисткиња.
И да, родитељ сам већ скоро три деценије; сведок сам како школа, школски програми и уџбеници деци „скидају крила”, успешно им сузбијају машту и креативност. Но, то није толико до учитеља и професора; ми смо имали неке заиста добре, већ више до писаца уџбеника.
Био сам саборски заступник три године и, поред културе, бавио сам се и образовањем. Видео сам колико је тешко померити нешто у овом важном подручју и због окошталог система образовања, инерције у њему, али и због једног комерцијалног приступа писању и издавању уџбеника, где је умешан и страни капитал, велики новац. Креативност је ту најмање битна.
Никоме у том производном ланцу не одговара да најкреативнији људи у земљи, писци, уметници, сликари, буду рецензенти уџбеника и не допуштају да сувопарни и некреативни уџбеници дођу до деце.
Изјавили сте своједобно да је политичка коректност велики непријатељ дечје литературе. Зашто?
– Деца нису „политички коректна”, као ни креативни одрасли који су сачували дете у себи. Политичка коректност је један вид „уљудног фашизма” и може се само, с тугом, констатовати да је он победио. То вам је као она подобност у социјализму, служи за контролу свега што искаче, што се противи просеку и медиокритетском духу. На жалост, ти трендови, увезени са запада код нас доминирају.
То вам је као с овом помамом за реалити емисијама, здравим животом и исхраном, тим глутенским дијетама и глупостима. Увезли смо све најгоре и још га обогатили домаћим примитивизмом и радикализмом.
Колико је хумор у том контексту важно пишчево оружје?
– О, па наравно да јесте. Хумор је једино оружје уметника данас против глупости. Често, и против неправде. Но када живите у ауторитарним друштвима, каква су наша у регији, и хумор постане сасвим недостатан. Он онда пре свега користи да спасите душу и здрав разум.
Колико је важно да писац за децу има искуство родитељства? Могу ли бити довољна ауторова машта и „дете у сваком од нас”?
– Тешко је то рећи. Луис Керол је имао сестричину по којој је створио Алису, не по властитој деци. Благословен сам да имам своју децу која су непресушан извор инспирације. Не верујем да бих се бавио литературом за децу да немам своју. Превише сам велики циник и деца ми помажу да одржавам неки баланс, да на људски род гледам, ипак, с извесном дозом оптимизма.
Које су дечје књиге обележиле ваше детињство?
– „Влак у снијегу”, „Дружина Пере Квржице”, „Јунаци Павлове улице”, Нушићеви „Хајдуци”, „Три мускетара”, „Гроф Монте Кристо”, „20.000 миља под морем”, „Баф, вођа каравана”, много наслова који су, на жалост, већ заборављени и које деца данас слабо читају. И стрипови, наравно, „Командант Марк”, „Блек Стена”, „Поручник Блубери” и, пре свега, „Алан Форд”.
Извор: novilist.hr