Не гледам телевизију. Не читам новине. Друштвене мреже избегавам. Фокус мог радара одређује моја свакодневица, пријатељи и професија, који ме неисцрпно инспиришу и усмеравају на одређене теме.
Припремајући текст за пословне партнере поводом 1. јуна, Међународног дана детета, тако сам се по ко зна који пут нашла усред фрустрирајуће теме образовања у Србији. Тим више фрустрирајуће што је ситуација с пандемијом ковид-19, према мом мишљењу, на површину избацила све мане образовног система Србије.
Немогуће их је све поменути. Зато из личног искуства бележим само једну – одсуство хуманог аспекта образовно-васпитних (!?) институција у Србији.
Српски образовни систем не види нашу децу
Не види. Третира их као бројку у распореду којој испоручује одређени садржај. И то у свакој школи други.
Онлајн или такозвана комбинована школа која ужасно подсећа на пар-непар регистарски систем крајем 80-их ту ситуацију довела је до крајности. Од деце се очекује да уче сами, без вођства, да науче напамет, ураде оно што им је послато једним од XY канала комуникације… И то је то. Да ли разумеш оно што читаш? Шта о томе мислиш? Да ли је учење за тебе постало мучење? Потпуно је небитно. Огољено се чак показује да се од родитеља очекује да буду наставници својој деци. Или да плате приватне часове. Оцене на крају године показале су да се непоштовање тих “очекивања” плаћа – не само моја него и деца мојих пријатеља која су досад имала пристојне оцене, сада су у бунару. Ја сам ту ситуацију решила тако што сам мом, досад одличном двојцу, задала задатак да не понављају.
ВЕРУЈЕМ – НЕ ВЕРУЈЕМ
Пријатељи и посао у фокус мог рада враћају и питање можемо ли ми било шта од онога што наш радар бележи променити. Веровали или не – ДА. И мислим да мењамо. Споро, за нашег живота поразно мало, али ипак важно. Можда јесам идеалиста, али заиста верујем да и најмања промена значи. Поменута Агенда 2030, на пример. Многи би рекли да је у питању само једна од прокламованих политика која ништа неће променити. Ја не мислим тако. Јер, ако подстакнути списком од 17 циљева одрживог развоја усвојених 2015. причамо о томе да само девет одсто деце из најсиромашнијих породица похађа предшколску наставу или указујемо на то да од последица загађености ваздуха живот изгуби око 10.000 грађана Србије, а да, поред индустрије и саобраћаја, загађењу највише доприноси грејање на фосилна горива, зар то није боље него да о томе ћутимо? Чак и ако сутра, за месец или деценију не успемо много да променимо, та тема је на столу.
Да ли ће бољитак у том или другом смислу донети пројекти невладиних или међународних организација у сарадњи с људима попут Саше Василића, заменика председника Општине Прибој, који је недвосмислено заслужан за то што ће некада неразвијена Општина Прибој, поред Општине Мали Зворник, постати прва општина у Србији која ће употребу фосилних горива у систему даљинског и грејања јавних зграда заменити биомасом? Или наставник историје у школи моје деце чија се предавања састоје од питања упућених деци, те зато историју (и њега ) обожавају?
Мени је свеједно. Само да буде боље. Нашој деци и деци наше деце. Ако не нама.
Аутор: Светлана Прерадовић, дугогодишња новинарка и уредница у водећим српским медијима.
Извор: Нови магазин