– Ево једнe темe за размишљање. Шта би ти радила да немаш никаквих проблема? Или да имаш баш превише слободног времена?
– Како мислиш?
– Па, рецимо, да је у породици све савршено, као на професионалним фотографијама родитеља и деце који се смеју и леже на трави загрљени. Да имаш велики стан и не мораш више да бринеш о кредиту за гарсоњеру који отплаћујеш. Да Милош нема кеца из физике и да Марија не пије превише. Да су ти односи са родитељима сјајни, да су они здрави и да ти не придикују иако имаш четрдесет осам година… Да су ти односи са пријатељима дивни, редовно се виђате, искрени сте једни према другима и волите се. Да си на послу задовољна и зарађујеш довољно. Да ти твој бивши муж не прави проблеме око алиментације него има фирму која супер ради, разумеш? Рецимо, да ли би била џангризава или задовољна? Да ли би у свему видела нешто позитивно или, напротив, негативно? Ето, чисто да чешемо језике, како кажу…
– Ух… тешко питање… Просто не могу да замислим да тако баш све иде као подмазано… Немам појма. Ево овако напамет, била бих максимално позитивна, насмејана и ширила бих ту енергију свуда. Ти?
– Па и ја исто. Знаш зашто те питам? Јуче видим текст о матури у Петој гимназији и момцима који су се обукли у телетабисе.
– Јааао, видела сам. Па, стварно нема смисла! Та гимназија је некад имала неки ниво… Замисли да имаш заједничку фотку са матуре и неко стоји као телетабис… Баш без везе! Какви су то родитељи који су дозволили детету да купи костим уместо одела?? Написала сам коментар на сваком порталу, баш сам се изнервирала!
– Аааа, имала си времена да пишеш…
– Па реци ми да ти ниси написала! То никог не може оставити равнодушним…
– Нисам. Не зато што сам ја мудрија од тебе, него зато што познајем те момке, иначе бих и ја прогутала удицу и свађала се са невидљивим противником. Лепо каже моја кума, треба укинути те коментаре, овако сви мисле да је њихово мишљење невиђено важно!
– Знаш телетабисе?
– Да, живе у мом крају, дивни момци, складна породица, па ми је било потпуно смешно да читам коментаре, а нарочито убеђеност да су „телетабиси“ такође матуранти.
– А нису?
– Нису. Један је рођени брат матуранта, има двадесет четири године, а двојица су његови другари. Ето, хтели су да се нашале, да мало искоче из колотечине, а и иначе облаче те костиме за Ноћ вештица, увек привуку пажњу пролазника. Просто, млади су, весели су, духовити…
– Мени није смешно!
– А што? Да ли је боље да сви буду увек исти и по нашим правилима? Ако ми мислимо да на матуру пратиоци треба да дођу обучени тако и тако, то је једино валидно?
– Добро, али ипак…
– Што се не би глупирали? Кад ће ако не сада?
– Мени је то превише.
– Теби јесте, мени није и ко је у праву? Њих сад чека пријемни испит за факултет, велики стрес, а боље да не улазимо у то шта ће тек учити ако и упишу факултете, где и како ће наћи посао, да ли ће имати новца да негде отпутују… Не дај Боже да размишљају о свему томе, него су још увек пуни оптимизма и духа. И зашто бисмо избацивали бес и јед, а немамо појма да су у овој причи једини матуранти момак који је у оделу и девојка поред њега?
– То јесте…
– Зато сам те и питала шта би радила да немаш својих проблема. Често помислим, какве животе воде људи који су тако стално негативни и лепе се само за вести где имају кога да искритикују, понизе, увреде, макар немали ни основне информације о томе што критикују… Зашто су толико бесни, незадовољни, очајни, а убеђени да баш они показују примером како треба?
– Ух, сад се и ја препознајем у овоме…
– Знаш, уместо што тако чекамо жртву да искалимо сав бес због немаштине, незадовољства, неизвесности и других проблема, боље да се виђамо и дружимо, гледамо како нама да буде боље. И да се волимо и поштујемо и са осмехом гледамо те младе људе који још нису потонули у очај као ми матори.
– Важи! Од сутра ми је то циљ – хоћеш да одемо на Аду ујутро? Понећу ја кафу у термосу!
– И ја ћу направити кифлице за доручак! Договорено!