Бачена је нова јабука раздора која треба да послужи свеколиком пучанству да се забави и додатно посвађа. На тај начин ће заборавити суштину проблема који их тишти, а онима који треба да трасирају образовну и сваку другу политику даће још пар година мирног сна.
Предложено је, дакле, са највишег места да се часови у школама скрате на тридесет минута и тако превазиђе дечија неспособност да наставу прате у дужем временском интервалу. Јер немају фокус. Јер их кваре телефони. Јер су преоптерећени великим бројем предмета.
Овај предлог је толико бесмислен, толико вређа здрав разум и крши сва правила здраве логике, да се на њега не треба ни освртати, треба га схватити као део кампање, жеље да се буде видљив и актуелан, да се има сматрати, без обзира на моралне и стручне компетенције. Али, подигнута је велика прашина одмах након наречене изјаве, па се тај облак мало стишао, да би га министар просвете наново актуелизовао.
Овај облак прашине се није вратио предлагачима. Они су ватру само потпалили. Пешчана олуја се обрушила на наставнике, народ се сетио остављених шиба и стари линч је почео. Јер… наставници нису ни до сад ништа радили, а тек са часовима од пола сата… часови су и до сад трајали толико јер наставници касне и… деци само поделе задатке… наставници су криви јер деца имају научити толико чињеница, градиво треба сажети… наставници се не буне ни за шта друго, само за плате…Претпостављам да, читајући ставове јавности, предлагач задовољно трља руке. Све што је желео, постигао је. Себе представио као заштитника деце, наставнике наново спустио на ниво отпада и добио простор да не уради ништа, али да делује као битан.
А шта је заправо истина која чами иза свега?
Наставници и комплетна стручна јавност из области образовања већ деценију упозоравају на јадно стање у школама. Указују на потребу другачијег приступа у раду са децом, траже радикалне реформе у наставним плановима, жале се на преобимну администрацију која гута драгоцено време.
Просвета очекује промене не само у школи, већ и у другим институцијама које треба да се баве децом, јер је сарадња у овом сектору и умрежавање неопходно за несметано функционисање. Стручна јавност, наставничка и академска нуди предлоге за реформу, упире прстом на слабе тачке, ангажује са у промишљању најбољег начина да се криза у школству превазиђе.
Скоро целу једну школску годину трајали су протести ђака и наставника. Непоштено је тврдити да су они имали само политичку ноту. Сви проблеми у школству су испливали на површину, није их приметио само онај ко то није желео. Јер…
Има ли лоших наставника у школама? Има. Зато што страначко запошљавање и на муфте стечене дипломе узимају данак.
Има ли лошег руковођења? Има. Разлог је исти.
Има ли насиља у школама? Има. Зато што се проблему приступа парцијално, или се крије, или је школа остављена да сама решава оно што по својим компетенцијама и у датом законском оквиру не може да реши.
Јесу ли наставни планови преобимни? Јесу ли ђачки ранци претешки? Имају ли деца превише часова? Да. Зато што се суштинска реформа није спровела деценијама уназад и ускладила са захтевима савременог.
Међутим, у протестима, у штрајковима, јавност чује само захтев за повећање плата. И онда се страшно наљути. Просто се увреди. Иако остаје нејасно шта је проблематично у томе да високо образовани кадрови имају пристојне зараде, вратимо се на немање слуха за све остало што просвета тражи. А тражи баш оно што је суштина. Бољи образовни систем у коме ће свима бити добро.
Зато овај предлог о скраћењу часова делује у најмању руку потцењивачки. Делује увредљиво. И за децу и за наставнике.
Он поништава сва настојања и апеле стручне јавности. Не жели се удубити у суштину проблема, предлаже нешто да купи време, растерећује набрекли експрес лонац отварањем резервног вентила. Овај предлог наставнике ставља у позицију пуких извршилаца накарадних одлука, што су они и данас, али се надају да ће томе једном доћи крај, да ће, ради добробити деце, школа почети да ради како треба. Став да ће скраћење часова укинути све проблеме је став дилетанта који нема капацитет, а друге неће да слуша, прави се да је заинтересован, а једина му је жеља да се ослободи непотребног баласта и при том убере који маркетиншки поен, уз пуну свест да оваквим поступањем продубљује раздоре и наставнике потпуно дисквалификује.
Овај предлог је увредљив и за децу. И за родитеље, наравно. Он истовремено шаље скривену поруку да су нам деца глупа и неспособна, неваспитана, без фокуса, препуштена виртуелном свету, неупотребљива за академски напредак. Зато одлучује да им науку сведе на пола сата. Он не увиђа да се перцепција у дечијем свету променила, да су околности у којима та деца расту потпуно другачије, да је знање динамичка категорија. Не увиђа јер га не интересује. Деца га не интересују. Онај ко стварно жели деци помоћи не би у скупштини разматрао тежину ранца и ограничавао је на оптималну, не би мачем секао по распореду часова, не би своје наставнике проглашавао за издајнике. Он би сагледао проблем са свих страна, питао стручњаке, а има их онолико, отворио и очи и уши за све конструктивне предлоге.
Зато, не допустимо да нас више замајавају, да нас деле и свађају. Нико не сме пристати на било какве промене у школама које ће нашу децу ставити у позицију марионете којом се играју моћни, а нестручни. На нама је да их одбранимо. Деца су нам паметна, добра, способна за све, као и сва друга деца на свету. Школовање им плаћа цела заједница. Имамо обавезу да, у име њихове будућности, захтевамо најбоље.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца