Како данашњу децу учинити радосном, душевно здравом и нормалном?
У новој ери, ово се питање намеће као круцијално, премда је оно било актуелно у сваком добу, будући да „свако време има своје бреме“.
Физички и виртуелно повезани једни са другима – заправо никада нисмо били удаљенији једни од других.
Слободни да дођемо до информација које су нам потребне у било ком сазнајном сегменту никада нисмо били поробљенији од стране истих тих информација које смо тек у незнатној мери кадри да употребимо на корист и узрастање у добру.
Шта је, дакле, то што је потребно и неопходно данашњој деци да остану у контакту са собом и очувају ментално здравље и радост живљења?
Шта је то што је потребан ( можда не и довољан ) услов – оно што мора бити темељ здраве личности детета?
Да ли је то квалитетно образовање?
Да ли је то умешност са ИТ технологијама?
Да ли је то вештина обраде и управлања са више информација истовремено?
Знање више језика?
Новчана „стабилност“?
Лепота, правилне физичке пропорције, допадљивост?
Шта је то без чега деца неће осећати радост и неће „дисати“ на душевно здрав начин?
Многи су настојали да дефинишу нормалност и душевно здравље и на ту тему написане су хиљаде страница.
Али, да бисмо се оријентисали без дубоких анализа и филозофских расправа, довољно је као репер имати у виду сажету Фројдову дефиницију: „Нормалан (душевно здрав) је онај ко уме да ради и воли“
Ако се замислимо над овом дефиницијом, а под претпоставком да нам је јасно шта значи волети и зашто је „рад“ корен речи радостан, биће нам довољно да нам она буде оријентир.
И да разумено шта све деца не морају да би била душевно здрава и нормална у овој технолошкој ери:
– не морају да имају квалитетно образовање, јер је оно данас исцепкано, деперсонализовано и није априори увезано са добротом и радошћу
– не морају бити умешна са ИТ технологијама да би била душевно здрава
– не морају да умеју истовремено управљати мноштвом информација
– не морају знати више језика
– не морају бити новчано „стабилна“
– не морају бити допадљива и правилних физичких пропорција
Али МОРАЈУ да буду саосећајна, отворена за другог и усмерена ка другом, уважавајући при томе и себе саме и своје истинске потребе које нас очовечују.
То МОРА, наравно, подразумева слободну и усмереност ка добру те и не може бити императив.
Само деца која слободно бирају добро, а саосећање дефинише центар њиховог бића – могу бити способна да воле, да раде и да се радују.
И само таква деца биће душевно здрава и нормална.
А врли нови свет обилује силним отимачима душевног здравља те ми одрасли постајемо последњи бастион одбране који би требало да креира истинске услове за раст и развој душевно здраве деце.
Бастион који ће и да их штити од преобилних ометача Радости?
Да ли смо на то спремни и да ли смо сами савладали добро лекције љубави, саосећања, да ли умемо да се радујемо и да слободно бирамо добро?
Или ћемо издати децу и одузети боју њиховим очима?
Овај свет на саосећању почива и када оно нестане, нестаће и Човек и Радост.
Сттеве Цуттс, у свом кратком анимираном филму – на себи својствен уметнички начин, остаје запитан над искушењима и изазовима новог доба који прете да одузму Радост, Саосећање и Љубав умешније и успешније неголи је то било могуће током целе историје човечанства…
Љ.Р.
Извор: Алго центар