Шта може да доведе до тога да нам дете постане савршена жртва насиља

22 јануара, 2020

Постоје деца која су “савршене жртве” насиља, психолог објашњава и која су то деца у питању


Вршњачко насиље је тема која се у последње време често помиње у медијима. Деца која су жртве насиља током дугог временског периода трпе насиље од надмоћнијег вршњака које подразумева намерно задавање повреда или изазивање непријатности. Поред физичког насиља постоји и вербално насиље, сексуално насиље, дигитално- интернет насиље и психичко насиље.

Свако дете може да буде жртва задиркивања, али постоје одређена деца коју можемо назвати “савршеним жртвама насиља”.

Која су то деца и где родитељи данас греше у васпитању па дете постаје жртва насиља разговарали смо са психологом Радмилом Вулић Бојовић која је рекла да свако дете које се по нечему разликује од других може да постане жртва задиркивања.

– То може бити дете које се по нечему истиче, било да је то позитивно или негативно. То могу да буду деца која су несигурна и која код куће трпе неки облик насиља, као и деца која су ниског самопоуздања и самопоштовања. То су и деца која немају добре вештине да иступају за себе, да се изборе за себе на начин који је одлучан, а није агресиван. Дакле, то су деца која по било ком критеријуму искачу у смислу тога да нису добро прилагођена, стидљива деца, деца која нису вешта с речима, па да одговоре када им неко нешто каже итд… То су деца која имају и неку унутрашњу борбу са самим собом па онда врло лако и унутар вршњачке групе бивају препознати као деца код којих може да прође тако нешто – истиче психолог Вулић Бојовић.

Данашње родитељство се у многоме променило у односу на ранија времена, чини се да су родитељи попустљивији и да све дозвољавају деци.

У чему грешимо када је реч о васпитању, а што може да доведе до тога да нам дете постане савршена жртва насиља?

– Ту постоје различита сценарија. Или превише критике, негативних и непријатних кометара или превелика заштићеност у којој је све дозвољено и омогућено. То су деца која имају ниску толеранцију на фрустрацију јер се пред њима не поставља ниједан захтев нити услов. Родитељска љубав треба да буде безусловна, али васпитање мора да почива на границама и условима. Деца која то немају и којима се све сервира и излази у сусрет су деца која немају вештине да се за себе изборе на било који начин јер они очекују да ће цео свет да се организује према њима. Онда у вршњачкој групи они бивају препознати као несигурни и недовољно компетентни- каже Радмила Вулић Бојовић.

Како родитељи да науче дете да не треба да прихвати улогу жртве?

– Од самог почетка, од најранијег детињства, од превербалне фазе, са дететом треба правити границу, да разликује шта му прија, шта му не прија, шта жели, шта не жели, научити га да заступа себе, да каже ако му нешто смета, али да тада ми као родитељи будемо спремни да чујемо. Ако вам дете каже нећу, то често родитељима буде као бику црвена марама. Ви не можете да очекујете да дете не сме вама да каже нећу а да онда оде тамо негде и неким другим непознатим људима лако каже нећу. То је контадикција. Родитељ мора у односу с дететом да развија климу међусобног разумевања, поштовања, толеранције и неку врсту уважавања дечије личности па чак и ако оно има само 3 године. Тиме им дајете пример како ће они уважавати друге и како би други требало да уважавају њега – објашњава психолог.

Да ли је учење самосталности детета, не само у смислу самосталног прања зуба и јела, један од начина да му помогнемо да не израсте у дете које ће бити савршена жртва задиркивања?

– Апсолутно јесте. Свако развијање компетенције детета, онога што оно уме, може, сме, жели, је нешто што директно дете оспособљава да користи своје различите ресурсе, како унутар породице, тако међу вршњацима. Компетентно, сигурно дете тешко да може да постане жртва насиља. Оно може да искуси нешто насилно, али знаће како да одреагује и како да се психолошки избори са тим осећањем. Различита деца различито реагују па самим тим се тај феномен продубљује, усложњава или престаје. Врло је важно да научимо децу да траже помоћ одраслих када је та помоћ неопходна, јер деца често не могу сама да реше ситуације вршњачког насиља. Ту морају да помогну одрасли, али да би помогли они морају да буду упознати с тиме шта се детету дешава. А почетак излажења на крај с било каквим насиљем је изграђено поверење између родитеља и детета у којем ће дете слободно доћи и рећи шта му се дешава – закључује у разговору за “Телеграф” психолог Радмила Вулић Бојовић.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама