Postoje deca koja su „savršene žrtve“ nasilja, psiholog objašnjava i koja su to deca u pitanju
Vršnjačko nasilje je tema koja se u poslednje vreme često pominje u medijima. Deca koja su žrtve nasilja tokom dugog vremenskog perioda trpe nasilje od nadmoćnijeg vršnjaka koje podrazumeva namerno zadavanje povreda ili izazivanje neprijatnosti. Pored fizičkog nasilja postoji i verbalno nasilje, seksualno nasilje, digitalno- internet nasilje i psihičko nasilje.
Svako dete može da bude žrtva zadirkivanja, ali postoje određena deca koju možemo nazvati „savršenim žrtvama nasilja“.
Koja su to deca i gde roditelji danas greše u vaspitanju pa dete postaje žrtva nasilja razgovarali smo sa psihologom Radmilom Vulić Bojović koja je rekla da svako dete koje se po nečemu razlikuje od drugih može da postane žrtva zadirkivanja.
– To može biti dete koje se po nečemu ističe, bilo da je to pozitivno ili negativno. To mogu da budu deca koja su nesigurna i koja kod kuće trpe neki oblik nasilja, kao i deca koja su niskog samopouzdanja i samopoštovanja. To su i deca koja nemaju dobre veštine da istupaju za sebe, da se izbore za sebe na način koji je odlučan, a nije agresivan. Dakle, to su deca koja po bilo kom kriterijumu iskaču u smislu toga da nisu dobro prilagođena, stidljiva deca, deca koja nisu vešta s rečima, pa da odgovore kada im neko nešto kaže itd… To su deca koja imaju i neku unutrašnju borbu sa samim sobom pa onda vrlo lako i unutar vršnjačke grupe bivaju prepoznati kao deca kod kojih može da prođe tako nešto – ističe psiholog Vulić Bojović.
Današnje roditeljstvo se u mnogome promenilo u odnosu na ranija vremena, čini se da su roditelji popustljiviji i da sve dozvoljavaju deci.
U čemu grešimo kada je reč o vaspitanju, a što može da dovede do toga da nam dete postane savršena žrtva nasilja?
– Tu postoje različita scenarija. Ili previše kritike, negativnih i neprijatnih kometara ili prevelika zaštićenost u kojoj je sve dozvoljeno i omogućeno. To su deca koja imaju nisku toleranciju na frustraciju jer se pred njima ne postavlja nijedan zahtev niti uslov. Roditeljska ljubav treba da bude bezuslovna, ali vaspitanje mora da počiva na granicama i uslovima. Deca koja to nemaju i kojima se sve servira i izlazi u susret su deca koja nemaju veštine da se za sebe izbore na bilo koji način jer oni očekuju da će ceo svet da se organizuje prema njima. Onda u vršnjačkoj grupi oni bivaju prepoznati kao nesigurni i nedovoljno kompetentni- kaže Radmila Vulić Bojović.
Kako roditelji da nauče dete da ne treba da prihvati ulogu žrtve?
– Od samog početka, od najranijeg detinjstva, od preverbalne faze, sa detetom treba praviti granicu, da razlikuje šta mu prija, šta mu ne prija, šta želi, šta ne želi, naučiti ga da zastupa sebe, da kaže ako mu nešto smeta, ali da tada mi kao roditelji budemo spremni da čujemo. Ako vam dete kaže neću, to često roditeljima bude kao biku crvena marama. Vi ne možete da očekujete da dete ne sme vama da kaže neću a da onda ode tamo negde i nekim drugim nepoznatim ljudima lako kaže neću. To je kontadikcija. Roditelj mora u odnosu s detetom da razvija klimu međusobnog razumevanja, poštovanja, tolerancije i neku vrstu uvažavanja dečije ličnosti pa čak i ako ono ima samo 3 godine. Time im dajete primer kako će oni uvažavati druge i kako bi drugi trebalo da uvažavaju njega – objašnjava psiholog.
Da li je učenje samostalnosti deteta, ne samo u smislu samostalnog pranja zuba i jela, jedan od načina da mu pomognemo da ne izraste u dete koje će biti savršena žrtva zadirkivanja?
– Apsolutno jeste. Svako razvijanje kompetencije deteta, onoga što ono ume, može, sme, želi, je nešto što direktno dete osposobljava da koristi svoje različite resurse, kako unutar porodice, tako među vršnjacima. Kompetentno, sigurno dete teško da može da postane žrtva nasilja. Ono može da iskusi nešto nasilno, ali znaće kako da odreaguje i kako da se psihološki izbori sa tim osećanjem. Različita deca različito reaguju pa samim tim se taj fenomen produbljuje, usložnjava ili prestaje. Vrlo je važno da naučimo decu da traže pomoć odraslih kada je ta pomoć neophodna, jer deca često ne mogu sama da reše situacije vršnjačkog nasilja. Tu moraju da pomognu odrasli, ali da bi pomogli oni moraju da budu upoznati s time šta se detetu dešava. A početak izlaženja na kraj s bilo kakvim nasiljem je izgrađeno poverenje između roditelja i deteta u kojem će dete slobodno doći i reći šta mu se dešava – zaključuje u razgovoru za „Telegraf“ psiholog Radmila Vulić Bojović.