Preterana ambicioznost nije jedini, a posebno ne najbolji način da dete „uspe u životu“.
U želji da ispune visoka očekivanja svojih ambicioznih roditelja, neka deca ulagaće veliki napor. Uz puno odricanja, potisnutih konflikata i straha od razočaranja, ona će kraju “očvrsnuti”. Ipak, bolja priprema za život, u kontekstu mentalnog zdravlja, bilo bi znanje o tome kako brinuti o sebi i drugim ljudima, te kako primiti i pružiti podršku…
Kako na decu deluju prevelika očekivanja roditelja u vezi sa njihovim školskim uspehom?
Želja i motivacija za uspehom mogu se spontano razvijati kada dete ima dosta prostora i podrške da upoznaje sebe i svet oko sebe. Preterana ambicioznost nije jedini, a posebno ne najbolji način da dijete “uspe u životu”.
Kad je reč o školskom uspehu deteta, roditelji često nisu svesni svojih previsokih očekivanja, a pritisak je, na žalost, jako lako prebaciti na decu.
Kod visokih očekivanja izgubimo iz vida dete kao ljudsko biće gledajući u daljinu za rezultatima.
“Problem” je u tome što će mnoga deca pokušati da daju sve od sebe da usreće svoje roditelje, odnosno da urade upravo ono što su roditelji hteli. Neka će u tome uspeti – više ili manje.
Ali cena ambicioznosti i perfekcionizma je previsoka, a nju čine potisnuti delovi sebe s kojima dete nikada nije stupilo u kontakt, jer se nisu potrudili ni roditelji.
To su oni delovi koji se pitaju: Kako je meni? Šta JA želim? Šta MENI ima smisla? Treba mi vremena da prebolim razvod roditelja i shvatim što se sa mnom dešava… i tako dalje.
Ocene, pohvale i kritike nemaju veze s detetovim bićem
Ambiciozni roditelji ne bi smeli da zaborave da je za većinu dece postizanje izuzetnog uspeha veliki napor i teret, uz puno ličnog odricanja, potisnutih konflikata i straha od razočaranja.
I ne – nije pametna logika da je to nužno dobro zato što će ih jak dril i slična iskustva sigurno očvrsnuti i pripremiti dalje za život.
Nešto će naučiti, istreniraće se, to je sigurno. Razviti istrajnost i potisnuti celo svoj unutrašnji život da postignu cilj.
Ali bolja priprema za život od toga je kontakt i podrška roditelja ili drugih važnih osoba u životu kada je deci teško, kada su osamljena u školskom i životnom lavirintu i kada se suočavaju s činjenicom da se sve što oni jesu u školi često svodi na 1,2,3,4 i 5, pohvalu i kritiku.
Za dečju osamljenost, tugu, bespomoćnost, bol, strah, povređenost i mnoge nedoumice, koje življenje u današnjem svetu donosi, na žalost ponekad nedostaje vremena, volje, razumevanja i živaca.
Mada je poruka uvek “Tu sam za tebe”, teško je npr. sedeti s detetom dok ono tuguje i proživljava gubitak. Sedeti i biti tu za njega bez požurivanja, potiskivanja osećaja, ulepšavanja situacije i pokušaja da ga razveselite. Pomoći mu da proživi manje prijatna životna iskustva.
Koliko to može biti teško zavisiće s jedne strane od toga kako se roditelji nose sa svojim manje prijatnim životnim iskustvima, a s druge strane i od toga kakvu ideju roditeljstva imaju.
Pritom, misli se na to da li roditelji mogu dozvoliti da njihovo dete bude tužno i nesrećno ili su to zabranjene emocije.
Lakše, ali ne i pametnije je imati visoka očekivanja i natovariti dete dodatnim aktivnostima.
Roditelji, naučite dete da se pita: “Šta je meni važno i šta ja želim?”
Srećem mnoge osobe koje su kao deca i mladi dugo vremena neupitno ispunjavali roditeljska očekivanja, nikad ne pokazavši otpor.
Na kraju oni zaista i “očvrsnu”, a onda se najčešće u zreloj životnoj dobi dogodi krah. Tek tada se zapitaju ŠTA JE MENI VAŽNO I ŠTA JA ŽELIM?
Seme dobrog i srećnog života – što svi roditelji žele svojoj deci (i mnogi veruju da je zagarantovan ako osiguraju školovanje i dodatne aktivnosti) – počinje upravo bavljenjem ovim pitanjem od ranog uzrasta.
To ne znači da će deci biti ispunjene sve želje – jako je važno moći reći NE detetu, kada tako osećamo i mislimo.
To samo znači da dete razvija osećaj za sebe – da sam ja – ja, da je bitno, da ima mišljenje koje može izraziti i ne boji se toga, da ga ljudi koji su mu važni vide, čuju, razumeju, doživljavaju i saosećaju s njim, šta god da mu se događa u životu.
Kada na ovaj način brinemo o detetu, ono tako počinje brinuti o sebi i prirodno uzvraća onim što je dobilo – razvija razumevanje za druge.
Tako se gradi integritet i saosećanje, nešto što nam je važno (barem tako na sve strane pričamo), nešto što je zapostavljeno u lovu na ocene, upise, uspehe i postignuća, pri čemu verujemo da gradimo “društvo znanja”.
Pre “društvo odsečenih od svojih unutrašnjih iskustava”, pa se utapamo u tabletama, alkoholu, beskrajnom svetu zabave ili ko šta već voli.
Autor: Dušanka Kosanović, psihologinja
Izvor: Miss7mama.24sata.hr