Danas je teško biti dečak i imati samopouzdanje.
Hobi skoro da ne postoji.
Uvek je tu neko, ko od svoje četvrte godine trenira i ko će onima koji su došli da se druže i uživaju u sportu, uvredama i omalovažavanjem da pokvari sve.
U školama fudbala danas, često uz fudbalska znanja, ide i ponižavanje svakoga ko pogreši, ko nije talentovan, ko ne želi da slomi noge na terenu da bi dokazao da je „faca“, već samo želi da se igra, redovno vežba i napreduje u svom ritmu.
To najčešće rade saigrači i roditelji. Trener, u najvećem broju slučajeva, ne zna kako to da spreči, pa stoji sa strane i samo posmatra roditelje, koji se smatraju kompetentnim i daju sebi za pravo da komentarišu razvoj nekog deteta.
Ako znamo da prosečan Srbin tačno zna gde greši Đoković, nije nam neobično što ti roditelji dobacuju. Neobično je što ih niko ne sprečava.
Previše mešanja roditelja nikada nikome nije dobro donelo. Ostaje da se negde otvori škola za trenere gde će ih učiti da prema roditeljima zauzmu isključiv stav: prisustvo roditelja na treningu je nepoželjno. Tačka.
A onda, posle atmosfere na treningu, gde „iskusniji“ borci, uz podršku roditelja omalovažavaju one kojima fudbal nije život, posle treninga dođu na igralište i veliki odmor i nastavljaju sa vređanjima svakoga ko greši, ponižavanjima svakoga ko ne zna, vikom, drekom… I klinci iz obližnjih zgrada preuzimaju taj model ponašanja, koji neodoljivo podseća na navijače iz kriminalnog miljea, a ne na sportiste.
Nekolicina dečaka, koji su trudom roditelja i vaspitača od malih nogu vaspitavani da ne psuju, ne vređaju, ili koji su emotivniji, ne prepoznaju izvor neprijatnosti i umesto da promene saigrače, zaključe: ja ne volim fudbal.
Ne verujem u tu priču.
Oni ne vole ATMOSFERU na terenu.
Zašto ističemo fudbal? Jer je to sport za koji je dovoljno četiri cigle i jedna lopta da biste igrali, pa je i najzastupljeniji među decom. A i „ako ne voliš fudbal – nisi muško“ uvek je u vazduhu.
Sada će oni kojima je fudbal pomogao da uđu u društvo da kažu: oduvek je tako bilo.
Nije tako bilo, jer si to što znaš i čime na igralištu dominiraš bio pravi, autentični TI i tvoje sposobnosti, a ne znanje iz školice od 4000 dinara mesečno + dres + patike + ovo + ono.
Nije niko urlikao na tebe kada si imao 8 godina: trči, guraj, lomi, gazi, moraš, moraš, moraš, zašto si tako mekan i kilav…
Nametao si se SVOJIM kvalitetim, istinskom ljubavlju prema lopti a i zaluženo bio prvi biran ili kapiten.
Zaključak: biraj – ili da te ponize u školici ili na igralištu. Između je izbor sužen. Ima ga, ali lupom da ga tražiš.
Današnjim dečacima uopšte nije lako.
Zbog novonastale situacije sa obožavanim uzorima sa jutjuba, sočne psovke „krase“ svakog desetogodišnjaka koji je prihvaćen u društvu.
Pitam roditelje, koji dođu, da mi opišu idealnog dečaka.
Vrlo brzo počnu da de smeju koliko kontradiktornih zahteva stavljaju pred svog sina. Mnogi mogu odmah nakon odgovora da idu kući. Shvate.
To zvuči nekako ovako:
Da bude fin, ali ne sa njegovom generacijom, jer tada izgleda kao laka meta i neuklopljeno.
Da moja bude zadnja, ali u školi svakome da zna da odgovori i da se zaštiti.
Da bude dobar u sportu, jer je dečak, ali da ima i lep rukopis i sve petice, nema veze što je dečak.
Da bude jak i da „zvekne“ svakoga ko ga bude dirao, ali da se istovremeno skupi u ćošak kad ga ja pogledam ljuto.
Da ne psuje i da se grozi psovki, ali da bude ipak sa popularnom decom u društvu.
Da ne bude odbačen od društva u kom je takav rečnik prioritet u dokazivanju „slobode“ i hrabrosti, ali da on to ne radi i bude potpuno suprotan.
Da bude dobar drug, uvek spreman da pomogne, ali da gleda da ga ne iskoriste…
Pa ja sad ne znam kako bih te zahteve ispunila..
Tema nije skroz nova, oduvek je sticanje statusa u muškoj populaciji bilo komplikovano, ali da smo dodatno dosolili – jesmo.
I sada bi trebalo da vam dam savet, je l’?
Klackalica na kojoj ćete dozvoliti ponešto od čega vam se „želudac okreće „, pa posle o tome danima „sasvim spontano“ pričati. Umetnost klackanja, nikakav recept nemam.
Čim izađu iz perioda odrastanja gde je kriterijum za „šefa parade“ – budi što gori, svima će biti lakše.
A do tada, kakvi god da su naši dečaci, nemojte ih omalovažavati. Volite ih takve kakvi jesu, to je najbolje što znam da vam kažem…
Autor: Snežana Golić, pedagog i osnivač razvojnog centra za decu i odrasle Faktor