Nauka o razmaženosti
Prvo je što nam padne na pamet kada razmišljamo o razmaženom detetu, da ono poseduje previše materijalnih dobara, bucmastog je izgleda, lenj, sa preširokim izborom svega, i brza hrana mu je lako dostupna. Naravno, sve ovo uopšteno važi za našu decu. Oni su, u pogledu materijalnih dobara i masnog tkiva, bogatiji i deblji nego ikad pre i rođeni su u blagostanju roditelja s visokim primanjima, koji imaju mogućnosti i beneficije za kakve njihovi babe i dede nikada nisu ni čuli. Ako je to slučaj, onda bi dužnička kriza i ekonomska recesija trebalo uskoro da zaustave ovaj najnoviji istorijski nastup kvarenja dece.
Međutim, mnogi od nas već znaju da je ovo samo delić slike. Sasvim je moguće da neko dete bude debelo i bogato, ali da ne bude uopšte razmaženo. A još je veća mogućnost da dete ima sve te tri karakteristike. I to se može izvesti na daljinu i preko državnih granica: Institut za razvojne nauke na Filipinima je 2008. podneo izveštaj kako su Filipinci koji rade u inostranstvu „izrodili generaciju razmažene dece i koja veliča momentalno zadovoljenje potreba“. Roditelji decu obično obasipaju materijalnim luksuzom, kao na primer mobilnim telefonima, da bi nadomestili svoje odsustvo iz porodice, a zatim uzimaju dobar školski uspeh sopstvene dece kao pokazatelj uspešnosti svoje migracije. „Ali u dubini duše imate osobu koja pokušava da pronađe sebe, osećaj sopstva.“ Ironično je međutim, što je razmaziti dete često posledica prikraćenosti – posebno je to nedostatak roditeljske pažnje – a materijalizam je mamac koji zavarava i često ga primenjuju roditelji koji time prikrivaju svoje roditeljske podbačaje. Takođe je mnogo lakše ukazati na fizička materijalna dobra i tvrdu valutu ili dobru platnu karticu kao sredstva kojim će se razmaziti dete jer se ono apstraktnije, poput pažnje i ličnog kontakta roditelja sa detetom, teže ostvaruje.
Za razliku od modernih tema kao što je ’samopoštovanje’, malo je empirijskih studija i čvrstih dokaza da bismo rasvetlili šta tačno podrazumevamo pod terminom ’razmaženo dete’. Ovo je delom posledica činjenice da je termin promenio značenje, te je ono što smo nekada nazivali nevaspitanjem ili lošim ponašanjem, sada pažljivije preformulisano u ’nedostatak socijalnih veština’. Meni se lično dopada kako zvuči taj pokušaj definisanja razmaženosti u stavu: razmaženo dete je ono koje ima osećaj da ima pravo na nešto – ’Zaslužujem šta god poželim’ – dete sa manje saosećanja i razumevanja, dete koje je više zainteresovano za sebe nego za druge.
U ovome vidim još jednu dimenziju koja pojačava ovaj osećaj zasluživanja: povećana dimenzija momentalnog zadovoljenja želja. To se može opisati na još jedan način, a to je smanjena ’kontrola impulsa’ naše dece. Ne radi se tu prosto o detetu koje nešto želi; danas deca očekuju da će to i dobiti, i to mnogo brže nego ranije. To se može objasniti kao rezultat kulture po principu ’klikni i pogledaj’ i ’klikni i kupi’, tj. kulture na monitoru, ali se i ovo pojačalo velikim pomeranjima u roditeljstvu, promenama društvenih vrednosti i zakonodavstva. Naravno, svako dete se rađa sebično i kao središte svog sopstvenog univerzuma i bez obzira na to da li je to dete sin Sokrata ili Paris Hilton, ili kćerka Joce vodoinstalatera, mi kao roditelji moramo da oblikujemo i socijalizujemo duše, vrednosti i postupke naših plemenitih malih divljaka, koji verovatno nemaju niti jednu misao o osećanjima drugih i čije ponašanje služi isključivo za zadovoljenje svojih potreba i komfora. Ovo se zajedno zove civilizovanje naše dece. Ali za sve naše napore postoje prepreke bez presedana.
Profesor,
Svetomir Bojanin