Када нам долазе гости из иностранства, туристи, за њих је важно да имају локалног водича. То подразумева да је водич школовање или највећи део свог живота завршио у земљи коју посећују.
У току разгледања града у аутобусу гости коментаришу фасаде зграда у Београду које су по нашим мерилима старе и којима је потребна обнова (реновирање) Туристи често да ја не чујем то окарактеришу као „прљаве фасаде“.
Седе, слушају и гледају кроз стакло аутобуса пролазећи поред државних и градских здања, у том делићу секунде док фотографишу, битан је добар кадар, они се не удубљују, ништа чудно, на одмору су, чују само оно што желе да чују.
Образовање је једна од обавезних тема коју сви са пажњом слушају и пореде са ситуацијом у својој земљи. Тада начуље уши као Душко Дугоушко и баш у том тренутку мени падне на ум да их питам: „Шефе, који ти је враг?“
Велико изненађење мојим гостима је чињеница да се у школу иде по сменама. То је толико за њих чудно да увек морам да поновим два пута. „Једне седмице се иде пре подне од 8.00 до 13.30 а следеће после подне од 14.00 до 19.15“
Они закључују да је то јако паметно искоришћен школски простор док њихова деца иду претежно само пре подне у школу.
Интересују их појединости везано за упис у средњу школу и на факултете, време проведено у школи, систем оцењивања, одлазак на екскурзије, школски распуст и наравно примања (плата) наставника која представљају стандард у свакој земљи.
Онда неко добаци:
– Да ли се неко уписује преко везе на жељени факултет?
– Наравно, да.
– Као и код нас, увек уписују они који имају везу.
Управо ово „Као код нас“ је најчешће понављана констатација.
А сада се ви питате: А шта њих оставља без текста?
Да бих гостима пренела начин стицања знања о страним културама дошла сам на идеју да наведем обавезну лектиру, књиге страних писаца које се читају у класичној гимназији. Ево како то изгледа:
– Са 15 година у првом разреду средње школе почињемо са најстаријим херојским епом о Гилгамешу, док се домаће епске песме као „Бановић Страхиња“ уче напамет, надовезујемо се на Хомерову „Илијаду и Одисеју“. Настављамо са Италијанима, ту је Дантеова „Божанствена комедија“, Бокачов „Декамерон“, учимо песме Франческа Петрарке, затим Шекспировог „Отела“, Сервантесовог „Дон Кихота“, а од писаца из 20. века то је Селинџер и његово дело „Ловац у житу“.
– Са 16 година у другом разреду почињемо са Маркесом и његових „Сто година самоће“, радимо најлепши љубавни роман „Ана Карењина“, Пушкиновог Евгенија Оњегина. Настављамо са Шилеровим Разбојницима, покривамо француску књижевност са Балзаковим Чича Гориом, завршавамо са америчком књижевноћу 19 века и књигом „Маска црвене смрти“ Алана Едгара Поа.
– Са 17 година почињемо са Чеховом и његове „Три сестре“, преко Тургењева и Шолоховог Тихог Дона. Због 1664 страна, не знамо ни када смо почели, а још мање када смо завршили читање.
Обрађује се „Старац и море“ од Хемингвеја, Кафкин „Процес“, завршава се са Викротом Игоом и романтичним песником Шарлом Бодлером.
– Са 18 година, ништа без Италијана, ради се Пиранђело и његово дело „Шест лица тражи писца“ и мало озбиљнија и тежа дела за крај средње школе као Камијев „Странац“, Брехтова „Мајка храброст“, Џојсов „Уликс“, Шекспиров „Хамлет“. Обавезан је Достојевски и његово дело „Браћа Карамазови“ и завршава се са двојицом Немаца, Херман Хесе „Степски вук“ и Гетеов „Фауст“.
Професори српског језика најчешће одводе ђаке на позоришне представе јер су светски класици на позоришном репертоару, а ако нема представе, најчешће се гледа филм.
Обавезна је биографија писца и анализа ликова. Прочитане књиге се пореде са познатима од раније. Као на пример Шекспиров Краљ Лир и Балзаков Чича Горио.
Професор пита детаље из књиге и тако проверава да ли су ђаци прочитали.
Онда ја заћутим… и гости ћуте… и тишина траје и траје… Мук.
Ја не чујем више „Као код нас“. Већ сам и навикла на то.
Само негде у позадини чујем „Благо вама“.
Маја Роган