Kada nam dolaze gosti iz inostranstva, turisti, za njih je važno da imaju lokalnog vodiča. To podrazumeva da je vodič školovanje ili najveći deo svog života završio u zemlji koju posećuju.
U toku razgledanja grada u autobusu gosti komentarišu fasade zgrada u Beogradu koje su po našim merilima stare i kojima je potrebna obnova (renoviranje) Turisti često da ja ne čujem to okarakterišu kao „prljave fasade“.
Sede, slušaju i gledaju kroz staklo autobusa prolazeći pored državnih i gradskih zdanja, u tom deliću sekunde dok fotografišu, bitan je dobar kadar, oni se ne udubljuju, ništa čudno, na odmoru su, čuju samo ono što žele da čuju.
Obrazovanje je jedna od obaveznih tema koju svi sa pažnjom slušaju i porede sa situacijom u svojoj zemlji. Tada načulje uši kao Duško Dugouško i baš u tom trenutku meni padne na um da ih pitam: „Šefe, koji ti je vrag?“
Veliko iznenađenje mojim gostima je činjenica da se u školu ide po smenama. To je toliko za njih čudno da uvek moram da ponovim dva puta. „Jedne sedmice se ide pre podne od 8.00 do 13.30 a sledeće posle podne od 14.00 do 19.15“
Oni zaključuju da je to jako pametno iskorišćen školski prostor dok njihova deca idu pretežno samo pre podne u školu.
Interesuju ih pojedinosti vezano za upis u srednju školu i na fakultete, vreme provedeno u školi, sistem ocenjivanja, odlazak na ekskurzije, školski raspust i naravno primanja (plata) nastavnika koja predstavljaju standard u svakoj zemlji.
Onda neko dobaci:
– Da li se neko upisuje preko veze na željeni fakultet?
– Naravno, da.
– Kao i kod nas, uvek upisuju oni koji imaju vezu.
Upravo ovo „Kao kod nas“ je najčešće ponavljana konstatacija.
A sada se vi pitate: A šta njih ostavlja bez teksta?
Da bih gostima prenela način sticanja znanja o stranim kulturama došla sam na ideju da navedem obaveznu lektiru, knjige stranih pisaca koje se čitaju u klasičnoj gimnaziji. Evo kako to izgleda:
– Sa 15 godina u prvom razredu srednje škole počinjemo sa najstarijim herojskim epom o Gilgamešu, dok se domaće epske pesme kao „Banović Strahinja“ uče napamet, nadovezujemo se na Homerovu „Ilijadu i Odiseju“. Nastavljamo sa Italijanima, tu je Danteova „Božanstvena komedija“, Bokačov „Dekameron“, učimo pesme Frančeska Petrarke, zatim Šekspirovog „Otela“, Servantesovog „Don Kihota“, a od pisaca iz 20. veka to je Selindžer i njegovo delo „Lovac u žitu“.
– Sa 16 godina u drugom razredu počinjemo sa Markesom i njegovih „Sto godina samoće“, radimo najlepši ljubavni roman „Ana Karenjina“, Puškinovog Evgenija Onjegina. Nastavljamo sa Šilerovim Razbojnicima, pokrivamo francusku književnost sa Balzakovim Čiča Goriom, završavamo sa američkom književnoću 19 veka i knjigom „Maska crvene smrti“ Alana Edgara Poa.
– Sa 17 godina počinjemo sa Čehovom i njegove „Tri sestre“, preko Turgenjeva i Šolohovog Tihog Dona. Zbog 1664 strana, ne znamo ni kada smo počeli, a još manje kada smo završili čitanje.
Obrađuje se „Starac i more“ od Hemingveja, Kafkin „Proces“, završava se sa Vikrotom Igoom i romantičnim pesnikom Šarlom Bodlerom.
– Sa 18 godina, ništa bez Italijana, radi se Piranđelo i njegovo delo „Šest lica traži pisca“ i malo ozbiljnija i teža dela za kraj srednje škole kao Kamijev „Stranac“, Brehtova „Majka hrabrost“, Džojsov „Uliks“, Šekspirov „Hamlet“. Obavezan je Dostojevski i njegovo delo „Braća Karamazovi“ i završava se sa dvojicom Nemaca, Herman Hese „Stepski vuk“ i Geteov „Faust“.
Profesori srpskog jezika najčešće odvode đake na pozorišne predstave jer su svetski klasici na pozorišnom repertoaru, a ako nema predstave, najčešće se gleda film.
Obavezna je biografija pisca i analiza likova. Pročitane knjige se porede sa poznatima od ranije. Kao na primer Šekspirov Kralj Lir i Balzakov Čiča Gorio.
Profesor pita detalje iz knjige i tako proverava da li su đaci pročitali.
Onda ja zaćutim… i gosti ćute… i tišina traje i traje… Muk.
Ja ne čujem više „Kao kod nas“. Već sam i navikla na to.
Samo negde u pozadini čujem „Blago vama“.
Maja Rogan