U našim školama se deca susreću sa mnoštvom strahova koji imaju izvor u previsokim očekivanjima roditelja, učitelja i nastavnika, u vršnjačkom nasilju, u odnosima sa autoritetima, u zahtevima koje društvo u celini postavlja pred dete… Ta lista je podugačka. U ovom tekstu će biti akcenat na jednom specifičnom, ali veoma čestom i među decom raširenom strahu.
„Dolazim u školu. Srce mi lupa kao ludo i znoj me obliva. Penjući se uz stepenice do naše učionice iz meni nepoznatog razloga u sebi ponavljam kako ne znam ništa i kako će mi se svi smejati ako pogrešim. Misliće da sam glup. Osramotiću se opet.“
O čemu se radi?
Ovako priča jedan dvanaestogodišnjak o tome kako se oseća i o čemu razmišlja dok se približava kabinetu za istoriju u kom upravo treba da se održi čas usmene provere. On ima strah od odgovaranja pred odeljenjem. Veliki broj dece različitih uzrasta ispoljava strah u situacijama javnog odgovaranja i usmenog ocenjivanja. Strah se ponekad manifestuje na svim časovima, a ponekad se vezuje samo za pojedine predmete. U najvećem broju slučajeva ima tri komponente. Prva podrazumeva sam doživljaj straha i lični uvid deteta u to da postoji osećanje koje ga u nekoj aktivnosti ometa. Druga je telesna komponenta. Često se manifestuje kroz pojačano znojenje, lupanje srca, crvenjenje pred drugima, a kod jakog straha i drhtanje. Treći sastavni deo je drugima vidljiv, podložan proceni i komentarisanju, a to je ponašanje. To kod dece (ali i kod odraslih) može da obuhvata smanjen učinak na nekoj aktivnosti/zadatku, nesigurno ponašanje ili pak izbegavanje da se neka aktivnost uopšte obavi. U tom smislu može da se javi drhtanje glasa, neuobičajeni pokreti ili nizanje reči bez ikakvog reda. Pored straha od situacija u kojima može doći do procene od strane drugih, detetu je posebno neprijatno viđenje sebe kao nekog osramoćenog ili manje vrednog. Taj uvid postaje sve izraženiji sa uzrastom deteta i može (ali ne mora) prerasti u iracionalan strah.
Da li je to jedini problem?
Strah od javnog odgovaranja i usmenog ocenjivanja, kao i iskazivanje svojih ideja se javlja zbog mogućnosti procene od strane vršnjaka i autoriteta, ali i jednostavno zbog samog prisustva drugih. Takav kontekst „otvara put“ razmišljanju o negativnim posledicama od kojih je jedna od najbolnijih odbacivanje od strane vršnjaka. Odbačenost tog tipa uključuje smeh pojedinaca i grupe, ruganje, neprijatno imitiranje i tome slično. Upravo posledice takvih reakcija okoline postaju izvor intenzivnog straha i anksioznosti, pa neretko dolazi do izbegavanja tih situacija, odustajanje od javljanja i govorenja pred grupom, izmenjen kvalitet odgovora, i slično. Zašto? Zato što i mišljenje i ponašanje bivaju „obojeni“ strahom. Dovoljno je svega nekoliko takvih neuspeha koji su praćeni neprijatnim komentarima i reakcijama vršnjaka da se stvore trema i strah, često praćeni strepnjom. To je primetno u slučaju jedne devojčice (10): „Ni ne javljam se na času. Neću. Zato što…nekako mislim da ću reći nešto što ne treba, a onda neću ništa da kažem. Bojim se da ne kažem nešto glupo…a onda, onda da mi se svi smeju.“ Pojedina deca koja tako izveštavaju o sebi pomisle da je bolje da ni ne idu u školu. Moguće je da će ponekad namerno propustiti neki čas kako bi izbegli strah, neprijatno lupanje srca, osudu nastavnika i ismevanje vršnjaka, iako znaju da će to biti evidentirano kao neopravdani čas
Celokupan problem sa ovim strahom može da izraste u jedan uopšteniji, a to je strah od škole. On se javlja u kasnijem periodu i može da omete dalji razvoj ličnog identiteta.
Šta možemo da učinimo?
Dva su pitanja na koja treba obratiti pažnju. Jedno je: Kako prepoznati da se dete bori sa strahom? Ono što svaki nastavnik/učitelj i roditelj može da uradi jeste da prati dete i uviđa pomenute znake straha u manifestovanom ponašanju i eventualno, telesnom reagovanju. Nije neobično da deca sama kažu da se boje da govore pred drugom decom i upravo takav odnos treba sa detetom razvijati. Roditelj nema tu prednost da, kao nastavnik ili vršnjaci, prisustvuje naletu straha neposredno pred situaciju u kojoj će dete biti javno procenjivano, pa je veoma važno graditi odnos poverenja i komunicirati o problemima koji nastaju van porodičnog konteksta. Ako vaše dete dodatno i iznova uči i povrh preslišavanja, ako je nesigurno i gubi samopouzdanje neposredno pred usmenu proveru, ponudite razgovor i razumevanje. Nastavnici i učitelji imaju tu mogućnost da primete i procene jedan drugačiji skup ponašanja deteta u odnosu na roditelje. Ako dete naglo crveni, blago drhti ili pak, potpuno blokira pri javnom izlaganju, ako gleda dole ili pravi neuobičajene pokrete, to je alarm koji znači da je u pitanju strah. Na primer, može se desiti da deca u nižim razredima imaju strah pri čitanju naglas. Tada se takođe mogu primetiti različiti znaci straha koliko god se dete trudi da čita najbolje što ume. Može se desiti da se pojedina deca nikad ne javljaju u raspravama i diskusijama, kada treba reći svoju ideju. Isto tako, ovo ne mora, ali može značiti da postoji strah ili anksioznost povezana sa javnim izlaganjem.
Drugo pitanje je: Kako pomoći deci da se tog straha oslobode? Postoje efikasni načini na koje odrasli mogu reagovati kako bi se strah od odgovaranja pred vršnjacima i autoritetom eliminisao ili bar umanjio. Polazna tačka je ohrabrenje. Još tokom predškolskog i ranog školskog perioda ono je od ogromnog značaja. To važi i za porodično i za vršnjačko okruženje. Odrasli su tu da svaki odgovor bodre, pohvaljuju i cene, tu su da podrže detetovo specifično gledište koliko god se ono razlikovalo od očekivanog i sa radošću prihvate ideje i shvatanja. I u školi i kod kuće. Takvim spletom metoda služi se, između ostalog i NTC program koji svakom detetu omogućava da se izrazi bez obzira na uzrast i sposobnosti. Moto takvog pristupa je: svako dete može. Ideje nemaju svoju „tačnost i netačnost“ kao tipična reproduktivna znanja, naprotiv, svaka ideja je dobra. One danas polako postaju retkost. Zar nije bolje usmeriti decu na zadatak u kom se traži stvaranje većeg broja predloga nego na „izbacivanje“ konačnog broja informacija? Zar nije korisniji grupni rad sa akcentom na kreativnoj razmeni nego individualna priprema za usmenu/pismenu proveru udžbeničkog znanja? Greške su dragocenost iz kojih se uči i svi ih prave. Daju nam nove ideje za igru, čine razmenu interesantnijom, povod su za diskusiju i zato nije sramota grešiti. Kada deca prihvate takav pedagoški (i životni!) stav, postaju slobodnija, manje anksiozna, na plaše se da pogreše i da budu procenjena. Ukoliko ste baš vi nastavnici ili roditelji, uzmite u obzir to da postoje različite nastavne i metode ocenjivanja i kreativno ih koristite. Stvarajte sa decom odnos koji je pun razumevanja i podrške i setite se da se socijalne veštine uče svakim kontaktom, svakom reakcijom i stavom da je izlaganje situaciji efikasnije od zaštićivanja.
Pouka priče
Brojna istraživanja sugerišu da ovakve i slične probleme ima oko 20% dece i adolescentata i da kod njih postoji povećan rizik od lošeg obrazovnog postignuća, depresije i izrazitijih porodičnih i vršnjačkih konflikata. Zapamtite da unurašnji doživljaji, pa i telesni znaci nisu uvek vidljivi. Mnoga deca malo pričaju o svojim osećanjima. Zbog toga je važno da pratite ponašanje deteta i uviđate kakva uverenja imaju o pitanjima vezanim za školu, ocenjivanje, usmenu diskusiju i slično. Procenite da li su ta uverenja funkcionalna ili pak, ometajuća i obeshrabrujuća. Ponudite razgovor. Ohrabrite. Primenjujte pomenute metode u školi i kod kuće. Deca koja greše prihvataju kasnije sebe kao osobe kojima je to dozvoljeno, a greške očekuju i kod drugih i smatraju ih sastavnim delom učenja i razvoja. Takva deca su slobodna deca, deca koja žive bez straha.
Autor teksta: Tamara Kostić
IZVOR: ntcucenje.com