Према научним открићима, строге мајке имају успешнију децу
Јесте ли се икада, док сте одрастали, питали да ли су вам родитељи престроги? Можда сте и ви један од оних строгих родитеља, било да то признајете или не. Али, да ли строг вид родитељства заслужује сву ту пажњу? Занимљиво је да наука сугерише да вам то што сте строжи родитељ може помоћи да одгајите бољу децу.
Зашто строжи родитељи обично имају бољу децу?
Вероватно се питате: “Шта су мислили под тим “бољу” децу? У студији из 2015. године, коју је објавио Институт за друштвена и економска истраживања, Есекс Универзитета, професор Ерика Раскон-Рамирез (Ерицка Расцон-Рамирез) разјашњава: “Мера очекивања у овој студији одражава комбинацију тежњи и веровања о изгледима постизања вишег образовања по изјавама већине родитеља, а највише мајки.”
Раскон-Рамирез је, у периоду од 2004. до 2010. године, проучавала групу од 15,500 ученица старости 13 и 14 година. Утврдила је да су девојчице које су имале строге мајке биле самопоузданије и сгурније. Као додатак овој емотивној зрелости, учесталост прераних трудноћа била је 4% нижа код тинејџерки које су имале упорне и џангризаве мајке. Резултат свега је да деца која имају строге родитеље (нарочито мајке) имају веће изгледе да заврше факултет, нађу добар посао и буду, свеукупно гледано, успешнија.
У многим случајевима, ми успемо да учинимо оно за шта верујемо да нам је лакше, чак и када се то противи вољи наших родитеља. Али, ма колико се трудили да се одупремо предлозима својих родитеља, велика је вероватноћа да они, ипак, на суптилан начин утичу на изборе које правимо, а које смо сматрали дубоко личним… Оно што су наши родитељи очекивали од нас по питању избора у школско доба, врло вероватно је један од одлучујућих фактора код нашег доношења важних одлука, рецимо да ли ћемо родити дете у својој раној младости.
Укратко, здрав родитељски притисак (тј. постављање високих стандарда) повећаће шансе нашем детету да са успехом доврши школовање, што би требало да води успешнијем животу.
Родитељство: Колико строго је престрого?
Сваки родитељ (или одрасла особа која планира да постане родитељ) једном је себи поставио ово питање. Колико ћу строг родитељ бити? Постоје студије у којима стручњаци тврде да је строгост родитеља од незнатне користи за децу. Али, са толиким бројем стучњака, коме ћете веровати и у чије руке ћете савити судбину своје деце?
По психотерапеуту Филипи Пери , строго родитељство може ваше дете претворити у лажова (и то веома доброг лажова). Када дете лаже, то не значи нужно да је она или он лоше дете. То је радије зато што се дете не осећа безбедним да каже истину. Претерано кажњавање, оптерећивање детета очекивањем да буде савршено, као и посрамљивање детета пред другима може допринети овоме.
Својој деци не чинимо никакву услугу када их гонимо због лагања. Можемо се интересовати зашто је дете слагало, можемо показати своје занимање за то и потражити удео своје одговорности у томе. Међутим, драконско кажњавање и непопустљиво понашање у таквим околностима неће помоћи превазилажењу проблема.
Ако не строгоћа, шта онда?
Дакле, постоји ли неко средње решење? Могу ли родитељи да својој деци наметну одређене вредности, а да при томе не изазову само то да деца постану вештија у прикривању својих грешака, уместо да их признају?
С друге стране, бројне су студије које говоре о очигледној инетелектуалној надмоћи студената азијског порекла у односу на студенте из свих осталих етничких група, а нарочито у математици и природним наукама.
Није ту реч о томе да су се они родили паметнији, већ о томе да су родитељи Кинези строжи, захтевнији по питању стандарда за своју децу и да имају спремне казне уколико дете не постигне добар резултат. На први поглед, ауротитаран стил родитељства не делује привлачно. Чак и када дете добро напредује, да ли је вредно постићи то науштрб његове емотивне и друштвене добробити? Не бисмо рекли!
Узмите у разматрање ауторитативно родитељство. Ту постоји битна разлика. Док ауторитарни родитељи дејствују на темељу застрашивања, ауторитативни родитељи (иако назив слично звучи) нагласак стављају на високе стандарде удружене са обиљем родитељске топлине и отворене комуникације.
Укратко, постоји битка између попустљивог родитељства и ауторитарног родитељства.
Код аутроритарног родитељства:
Окрутна дисциплина може изазвати бунтовничко понашање деце;
Строга дисциплина оснажује погрешно схватање да је употреба силе дозвољена;
Односу родитељ-дете недостаје разумевања и саосећања, заснива се на страху и охрабрује силеџијство;
Деца су претежно “добра” само у присуству ауторитета, а то код деце развија потребу за лагањем и манипулацијама.
Код попустљивог родитељства:
Дечије жеље се испуњавају науштрб неког другог (обично на штету самог родитеља);
Недостатак здравих ограничења не допушта деци да се науче самоконтроли и постављању граница сопственом понашању;
Родитељи су недоследни око ствари око којих не би смело бити компромиса;
Нормална осећања туге и разочарења, када се неумитно јаве, детету постају неподношљива (пошто се родитељи свим силама труде да деци испуне сваку жељу и заштите их од разочарења).
Ауторитативно родитељство – фина равнотежа
Без обзира којој страни се приклонили, попустљиво и ауторитарно родитељство су две крајности, свака са својим недостацима. Укратко, ниједан од тих приступа родитељству не функционише (макар на дуже стазе). Оно што добро функционише је ауторитативно родитељство. Оно спаја саосећање, (присутно код попустљивог родитељства) и здрава ограничења (која су присутна код строгог родитељства).
На крају крајева, сваки поједини однос родитељ-дете је јединствен. Слобода, по својој суштини, подразумева извесна ограничења. На пример, разлог због којег својој деци допуштате слободу да се играју у дворишту непосредно крај улице је тај што постоји ограда. У супротном, деца би могла истрчати на улицу. И зато, иако ограничења понекад могу изгледати сувише строго, нема разлога да, истовремено са ограничењима, деци не покажете и љубав.
То је оно за шта користимо термин “ограђени љубављу”.
Извор: viseodzivota.com