Ovih dana se često pominje stručno usavršavanje zaposlenih u obrazovanju u negativnom kontekstu, čak do konstatacija da su seminari koje pohađaju nastavnici besmisleni. Takođe, na društvenim mrežama učesnici nekih seminara iznose svoje nezadovoljstvo njihovim sadržajima, a pojedini autori se žale na način njihove akreditacije.
Verovatno je sve to doprinelo potrebi sadašnjeg Ministrastva da razmišlja o promeni postojećeg pravilnika o stručnom usavršavanju koja je i zvanično najavljena (vidljivo u razgovorima i komentarima na ovu temu). U tim najavama se ističe i netransparentnost u postojećoj akreditaciji seminara i da su potrebni kompetentni pojedinci koji bi se bavili izmenama pravilnika što i jeste ključna stvar, pa se logično, nameću pitanja poput: ko treba da kreira pravilnike koji „odlučuju“ sudbinu stručnog usavršavanja i koje kompetencije ti ljudi treba da imaju? Koliko su bitne njihove biografije, odnosno uvidi u to, kako su ti pojedinci doprineli kvalitetu obrazovnja svojim 
dosadašnjim radom i kako su se obrazovali. Ukratko, da li je važno da biografski podaci o onima koji kreiraju ovako važna dokumenta, mislim na sadržaj, budu transparentni. Možda bi to doprinelo boljim rešenjima u ovoj veoma kompleksnoj i vrlo važnoj oblasti u obrazovanju koja je u Ministarstvu već duži period u zapećku, pa je i škole doživljavaju kao teret i haotičnu oblast.
Sem promene pravilnika i realizacije nekih odobrenih programa, u oblasti stručnog usavršavanja nema nikakvih drugih novina, pa se postavlja pitanje da li nam je stručno usavršavanje uopšte i potrebno.
A zaista ima mnogo toga da se radi, jer su zahtevi za novim veštinama nastavnika očigledni i podstaknuti potrebama da učenike uče za život u svetu koji se stalno menja.
Mirsada Topalović
Izvor: hoko1.blogspot.com