Одвој време у току дана и срочи 5 говора, од којих би сваки требало да испуни 45 минута, о било чему, у шта се ти лично разумеш.
При томе узми у обзир да своју публику мораш заинтересовати и мотивисати на пажњу, слушање, разумевање и усвајање то свог говора. Наравно, требаш смислити и неколико занимљивих задатака и активности које ће твоју публику подстакнути на суделовање и интеракцију.
Сутра устани, пристојно се обуци и вози аутобусом по граду 30 минута до сат времена, врати се кући, укључи телевизор и појачај га.
Стани пред телевизор и у 45 минута испричај тај говор и све што си спремио тако да говориш гласније од телевизора. Временом, постепено појачај телевизор (јер ученичка пажња опада и постају причљивији и незаитересованији) и даље говори гласније од телевизора! Успут наравно мораш пратити све што се на екрану дешава и програм који гледаш. Кад те неко од укућана нешто пита, одговори на његово питање и удовољи свим његовим захтевима!!! Наравно, немој заборавити да свe време мораш бити пријатан и смирен и са осмехом на лицу! Након 45 минута, узми паузу од 5 минута, али тада јако појачај телевизор, како би дочарао одмор у школи. По могућности, нека твоје дете неколико пута протрчи поред тебе или се потуче са братом или сестром. Ти смирено вешто реши ситуацију, тако да сви буду задовољни!!! Затим врати телевизор на почетну ставку, узми свој други говор, задатке и активности и понови све у идућих 45 минута. Опет одмор од 5 минута па понови све испочетка. Тако уради 5 пута заредом!!! Онда позови код себе комшију(ницу), са којим имаш неки проблем и проведи 45 минута са њим(њом), смирено и уљудно решавајући тај проблем, објашњавајући како је и зашто до њега дошло и предложи како га ефикасно решити. Кад завршиш, опет крени аутобусом и вози се по граду 30-60 минута, а затим се врати кући, мало одмори (питам се хоћеш ли укључити телевизор или имати снаге играти се са својом децом?), затим седни и припреми 4-6 нових говора за сутра. Понови ову вежбу 5 дана заредом па ми се јави и реци да још увек верујеш како је наставнички посао лак!!! То је наставничка радна недеља, без папирологије, дежурства, писања годишњих, месечних и оперативних планова, састанака, обука, разредни-штва, планирања и свега осталог. Само радна недеља!
Ali svejedno volimo ovaj posao 🙂
Bas bih voleo da vidim profesora koji prica 45 minuta. Profesori obavezno kasne na casove bar po 8min u proseku, upisuju cas 5 min. Oko 5min traze u programu sta treba da rade ( jer podsetnike rade jednom u karijeri),do 10min pisu po tabli naslove i podnaslove i kada to zavrse obavezno pitaju prvo djake sta oni znaju o toj temi ( da ne ispadne da djaci bolje znaju od njih) a ostatak casa mumlaju nesto na zadatu temu.
O tome kakvo nam je skolstvo najbolje govori crna hronika iz skolskih dvorista.
Ма колико ми било тешко да то признам, овде ипак има истине. Наравно, у питању су појединци који ми никада нису били јасни
I to oni koji su to sto su postigli zahvaljujuci nama. Kakva ironija.
Crna hronika iz školskih dvorišta, govori o tome kakvi su nam roditelji koji šalju djecu u školu i očekuju da ih nastavnici nauče sve što ih oni nisu naučili, a trebali su. Nastavnici kad dobiju đake, dobiju formirane ličnosti, tačno onakve kakvi su i njihovi roditelji.
Istina!
Naravno, zna se gde su temelji vaspitanja.
Za crnu hroniku nisu krivi profesori, jer sigurni im nije posao da tome uce djecu!!! O takvom ponasanju djece bolje je da razmisljaju njihovi roditelji koji sebi mogu da dozvole taj luksuz da im se djeca tako ponasaju!!!
E, nemoj da lupas.
Da, nemoj da lupetas.
Samo me interesuje tvoja strucna sprema? Jel pocinje sa S ili sa O? Ili mozda sa M?
Problem prosvete se svodi na to da u drustvu u kome mi zivimo znanje se ne ceni. Koji su kriterijumi prilikom zaposljavanja? Uspeh u skoli? Ne. Odgovarjuca strucma sprema? Ne! Okrenite se oko sebe i videcete gomilu odlikasa bez posla i gomilu dvojkasa koji su se preko veze zaposlili. Losu selekciju cemo tek osetiti na nasoj grbaci. Neuki ljudi se boje boljih od sebe i samo cekaju priliku da, prosto receno, pljunu.
Generalizacija je odlika primitivnih ljudi. Niti su svi nastavnici isti, niti učenici, niti roditelji. A pogotovo niko od roditelja nije odavno bio ni na jednom času, osim ako nije učitelj ili profesor pa da zna koliko ko predaje na času. Znam mnogo profesora koji sasvim pošteno rade svoj posao. A ko ne zna o čemu govori, tj. ako nije u nešto siguran, bolje neka ćuti.
Tako je Anonimni….:) Ja sam i roditelj i uciteljica ….Niti je lako biti jedno , a ni drugo u ovim vremenima . Ali , ko ne voli svoj posao i sa mukom ustaje svako jutro razmisljajuci samo o tome kako da ga ‘otalja’ , jadan je i ne bih mu bila u kozi. I zaista nisu svi ni ljudi , a samim tim ni prosvjetni radnici isti. I mi sami u skolama to najbolje znamo. Imam koleginicu koju koju bi trebalo ‘kazniti’ jer previse radi ( tako se mi salimo sa njom ) a ima i onih koji su dosli da im prodje dan i zaboli ih sta ce i hoce li djeca ista nauciti . Ima ljudi u skoli koji je smatraju drugom kucom , a djecu svojom djecom a ima i onih koji im se smiju cak i otvoreno rugajuci se takvom odnosu prema poslu i radu. I sve dok se neradnici i radnici budu isto cijenili , dok se javno ne prozovu i odvoje oni koji rade od onih koji dzabe primaju platu , bice nam ovako ili cak gore. A ne mislim pri tome samo na prosvjetu….Gdje nam je administracija u opstinama, vladi, sluzbenici u postama i bankama , poreskoj upravi itd…itd…. E , sad opet lako je sklopiti ruke i kukati kako oni sa fakultetima nista ne rade i primaju visoke plate , zaliti sebe i ne zavrsiti ni srednju ….Zasto da ja zavidim popu , nekom diplomati ili doktoru ….Ko mi je kriv sto nisam to zavrsila ili ko mi je kriv ako moja djeca jednog dana ne zavrse nista ….Niko…osim mene i njih ….jer u zivotu je vazno boriti se , a ne samo kukati ,zavidjeti drugima i proklinjati svoju losu srecu…i voljeti ljude…pogotovo djecu :))))
Ima svakakvih ucitelja,djaka i roditelja. Naravno ima i dobrih sa sve tri strane, ali realno najmanje je ucitelja koji se trude, jer ne obracaju paznju na svu decu isto a trebalo bi i moguce je, jer sam radila sa decom oko 30 u grupi
Uciteljica sam svom sinu i apsolutno na njega gledam kao na ostalu decu…
Za sve one koji ne znaju reci cu…ucitelj je pedagog,psiholog,metodicar,defektolog,sociolog…pa sve ostaloooooooooo………..dajte ljulji saberite se svi smo individua za sebe…
Dete je otac coveka…Frojd!
Slava uciteljima…oni su stub vaspitanja i obrazovanja…
Svi mi se secamo svojih ucitelja!
Ponosna sam sto sam ucitelj!
Istina,posao nije lak i ne moze ga raditi svakooooooooo…
svaka cast uciteljici na komentaru, mada ima svakakvih i ucitelja, a i djaka realno ovaj posao moze da radi samo onaj ko voli decu inace bude stanje kakvo jeste jedni pljuju po drugima
Prigovara nam se kako nam je radno vreme kratko, koliko malo radimo, svi su strucnjaci za nas rad. Ali neka proracunaju ,recimo, koliko vatrogasac ugasi godisnje pozara za svoj osmocasovni rad ili koliko policajac saobracajac efektivno radi ako za svoj osmocasovni rad zaustavi 10 auta po 5 minuta kontrola, ostalo voznja na tudj racun itd, itd,… a svi imaju vece plate od nas. To je ona nasa: „Za sobom ne vidi gredu a za drugim vidi slamku“. A svi oni to sto su postali, postali su zahvaljujuci nama. Ali zaborav je cudna „bolest“.
Dragi moji,sa svoje samo dve godine rada u prosveti imala sam odličnu „obuku“ za roditelja đaka! Svoju decu učim da kad ulaze u školu,uđu sa željom za učenjem i napredovanjem,sa pravom da im se odgovori na (mnoga 😉 ) pitanja i objasni sve što im nije jasno ali i sa POŠTOVANJEM i SVEŠĆU da su i prosvetari samo ljudi koji nisu mašine i daleko su od savršenog. Obožavala sam rad sa decom-koliko god su bili i teški i naporni i bučni,najdragocenija vrsta komunikacije i povratne informacije bila je sa njima! NE ZABORAVITE: Svet se ne menja za jedan dan niti masovno! Svako od nas mora učiniti napor da svojim primerom dođe bar blizu onoga kako bi želeo da živi i radi,a kao roditelji,taj napor bio bi pozitivan uticaj i primer ka školi pred svojom decom. Ne treba sve da bude savršeno,treba da naučimo MI,pa onda da naučimo svoju decu kako da se izbore sa tim. To je sve. Nivoi školovanja su samo jedan od mnogih stepenika u životima moje dece (i mene) i koga god da sretnu na tim stepenicima,moraju naučiti da se izbore sa njima i nastave dalje do vrha. Sem savladavanja predviđenog gradiva,to je,takođe,ogromna lekcija za naše male ljude da bi odrasli u sigurne,obrazovane,uspešne i socijalizovane individue. Na kraju krajeva,i ja to uvek kažem: Probajte odraditi jednu radnu nedelju nastavnika-pogotovu nastavnika fizičkog ili učitelja,pa se javite sa novim kritikama 🙂
Позивам све критичаре да дођу само 2 недеље и да виде да ли је лако бити професор. Као прво никада не касним на час јер стално седим у својој учионици. Паузе немам. А знате ли Ви колико доктори касне а за то ћутите и не кажете ништа.Ја сам недавно држала угледни час за који сам морала 36 папира да предам.За огледни такође. Претворили смо се у информатичаре. После 6 одржаних часова ја губим глас.А за то време општинари седе у кафићима и уживају. Упола 2 сва врата закључана у општини.А зна се докле им је радно време. Медицинске сестре шетају градом и иду у шопинг. Ми то не можемо јер јуримо неке поене за лиценцу. Семинари које посећујемо су неквалитетни и заглупљују народ.Али они су дебело плаћени за то.А хигијеничарке у неким фирмама имају веће плате од нас. Узимају од нас сиротиње да би они живели раскалашно. Срамота!