Odvoj vreme u toku dana i sroči 5 govora, od kojih bi svaki trebalo da ispuni 45 minuta, o bilo čemu, u šta se ti lično razumeš.
Pri tome uzmi u obzir da svoju publiku moraš zainteresovati i motivisati na pažnju, slušanje, razumevanje i usvajanje to svog govora. Naravno, trebaš smisliti i nekoliko zanimljivih zadataka i aktivnosti koje će tvoju publiku podstaknuti na sudelovanje i interakciju.
Sutra ustani, pristojno se obuci i vozi autobusom po gradu 30 minuta do sat vremena, vrati se kući, uključi televizor i pojačaj ga.
Stani pred televizor i u 45 minuta ispričaj taj govor i sve što si spremio tako da govoriš glasnije od televizora. Vremenom, postepeno pojačaj televizor (jer učenička pažnja opada i postaju pričljiviji i nezaiteresovaniji) i dalje govori glasnije od televizora! Usput naravno moraš pratiti sve što se na ekranu dešava i program koji gledaš. Kad te neko od ukućana nešto pita, odgovori na njegovo pitanje i udovolji svim njegovim zahtevima!!! Naravno, nemoj zaboraviti da sve vreme moraš biti prijatan i smiren i sa osmehom na licu! Nakon 45 minuta, uzmi pauzu od 5 minuta, ali tada jako pojačaj televizor, kako bi dočarao odmor u školi. Po mogućnosti, neka tvoje dete nekoliko puta protrči pored tebe ili se potuče sa bratom ili sestrom. Ti smireno vešto reši situaciju, tako da svi budu zadovoljni!!! Zatim vrati televizor na početnu stavku, uzmi svoj drugi govor, zadatke i aktivnosti i ponovi sve u idućih 45 minuta. Opet odmor od 5 minuta pa ponovi sve ispočetka. Tako uradi 5 puta zaredom!!! Onda pozovi kod sebe komšiju(nicu), sa kojim imaš neki problem i provedi 45 minuta sa njim(njom), smireno i uljudno rešavajući taj problem, objašnjavajući kako je i zašto do njega došlo i predloži kako ga efikasno rešiti. Kad završiš, opet kreni autobusom i vozi se po gradu 30-60 minuta, a zatim se vrati kući, malo odmori (pitam se hoćeš li uključiti televizor ili imati snage igrati se sa svojom decom?), zatim sedni i pripremi 4-6 novih govora za sutra. Ponovi ovu vežbu 5 dana zaredom pa mi se javi i reci da još uvek veruješ kako je nastavnički posao lak!!! To je nastavnička radna nedelja, bez papirologije, dežurstva, pisanja godišnjih, mesečnih i operativnih planova, sastanaka, obuka, razredni-štva, planiranja i svega ostalog. Samo radna nedelja!
Ali svejedno volimo ovaj posao 🙂
Bas bih voleo da vidim profesora koji prica 45 minuta. Profesori obavezno kasne na casove bar po 8min u proseku, upisuju cas 5 min. Oko 5min traze u programu sta treba da rade ( jer podsetnike rade jednom u karijeri),do 10min pisu po tabli naslove i podnaslove i kada to zavrse obavezno pitaju prvo djake sta oni znaju o toj temi ( da ne ispadne da djaci bolje znaju od njih) a ostatak casa mumlaju nesto na zadatu temu.
O tome kakvo nam je skolstvo najbolje govori crna hronika iz skolskih dvorista.
Ma koliko mi bilo teško da to priznam, ovde ipak ima istine. Naravno, u pitanju su pojedinci koji mi nikada nisu bili jasni
I to oni koji su to sto su postigli zahvaljujuci nama. Kakva ironija.
Crna hronika iz školskih dvorišta, govori o tome kakvi su nam roditelji koji šalju djecu u školu i očekuju da ih nastavnici nauče sve što ih oni nisu naučili, a trebali su. Nastavnici kad dobiju đake, dobiju formirane ličnosti, tačno onakve kakvi su i njihovi roditelji.
Istina!
Naravno, zna se gde su temelji vaspitanja.
Za crnu hroniku nisu krivi profesori, jer sigurni im nije posao da tome uce djecu!!! O takvom ponasanju djece bolje je da razmisljaju njihovi roditelji koji sebi mogu da dozvole taj luksuz da im se djeca tako ponasaju!!!
E, nemoj da lupas.
Da, nemoj da lupetas.
Samo me interesuje tvoja strucna sprema? Jel pocinje sa S ili sa O? Ili mozda sa M?
Problem prosvete se svodi na to da u drustvu u kome mi zivimo znanje se ne ceni. Koji su kriterijumi prilikom zaposljavanja? Uspeh u skoli? Ne. Odgovarjuca strucma sprema? Ne! Okrenite se oko sebe i videcete gomilu odlikasa bez posla i gomilu dvojkasa koji su se preko veze zaposlili. Losu selekciju cemo tek osetiti na nasoj grbaci. Neuki ljudi se boje boljih od sebe i samo cekaju priliku da, prosto receno, pljunu.
Generalizacija je odlika primitivnih ljudi. Niti su svi nastavnici isti, niti učenici, niti roditelji. A pogotovo niko od roditelja nije odavno bio ni na jednom času, osim ako nije učitelj ili profesor pa da zna koliko ko predaje na času. Znam mnogo profesora koji sasvim pošteno rade svoj posao. A ko ne zna o čemu govori, tj. ako nije u nešto siguran, bolje neka ćuti.
Tako je Anonimni….:) Ja sam i roditelj i uciteljica ….Niti je lako biti jedno , a ni drugo u ovim vremenima . Ali , ko ne voli svoj posao i sa mukom ustaje svako jutro razmisljajuci samo o tome kako da ga ‘otalja’ , jadan je i ne bih mu bila u kozi. I zaista nisu svi ni ljudi , a samim tim ni prosvjetni radnici isti. I mi sami u skolama to najbolje znamo. Imam koleginicu koju koju bi trebalo ‘kazniti’ jer previse radi ( tako se mi salimo sa njom ) a ima i onih koji su dosli da im prodje dan i zaboli ih sta ce i hoce li djeca ista nauciti . Ima ljudi u skoli koji je smatraju drugom kucom , a djecu svojom djecom a ima i onih koji im se smiju cak i otvoreno rugajuci se takvom odnosu prema poslu i radu. I sve dok se neradnici i radnici budu isto cijenili , dok se javno ne prozovu i odvoje oni koji rade od onih koji dzabe primaju platu , bice nam ovako ili cak gore. A ne mislim pri tome samo na prosvjetu….Gdje nam je administracija u opstinama, vladi, sluzbenici u postama i bankama , poreskoj upravi itd…itd…. E , sad opet lako je sklopiti ruke i kukati kako oni sa fakultetima nista ne rade i primaju visoke plate , zaliti sebe i ne zavrsiti ni srednju ….Zasto da ja zavidim popu , nekom diplomati ili doktoru ….Ko mi je kriv sto nisam to zavrsila ili ko mi je kriv ako moja djeca jednog dana ne zavrse nista ….Niko…osim mene i njih ….jer u zivotu je vazno boriti se , a ne samo kukati ,zavidjeti drugima i proklinjati svoju losu srecu…i voljeti ljude…pogotovo djecu :))))
Ima svakakvih ucitelja,djaka i roditelja. Naravno ima i dobrih sa sve tri strane, ali realno najmanje je ucitelja koji se trude, jer ne obracaju paznju na svu decu isto a trebalo bi i moguce je, jer sam radila sa decom oko 30 u grupi
Uciteljica sam svom sinu i apsolutno na njega gledam kao na ostalu decu…
Za sve one koji ne znaju reci cu…ucitelj je pedagog,psiholog,metodicar,defektolog,sociolog…pa sve ostaloooooooooo………..dajte ljulji saberite se svi smo individua za sebe…
Dete je otac coveka…Frojd!
Slava uciteljima…oni su stub vaspitanja i obrazovanja…
Svi mi se secamo svojih ucitelja!
Ponosna sam sto sam ucitelj!
Istina,posao nije lak i ne moze ga raditi svakooooooooo…
svaka cast uciteljici na komentaru, mada ima svakakvih i ucitelja, a i djaka realno ovaj posao moze da radi samo onaj ko voli decu inace bude stanje kakvo jeste jedni pljuju po drugima
Prigovara nam se kako nam je radno vreme kratko, koliko malo radimo, svi su strucnjaci za nas rad. Ali neka proracunaju ,recimo, koliko vatrogasac ugasi godisnje pozara za svoj osmocasovni rad ili koliko policajac saobracajac efektivno radi ako za svoj osmocasovni rad zaustavi 10 auta po 5 minuta kontrola, ostalo voznja na tudj racun itd, itd,… a svi imaju vece plate od nas. To je ona nasa: „Za sobom ne vidi gredu a za drugim vidi slamku“. A svi oni to sto su postali, postali su zahvaljujuci nama. Ali zaborav je cudna „bolest“.
Dragi moji,sa svoje samo dve godine rada u prosveti imala sam odličnu „obuku“ za roditelja đaka! Svoju decu učim da kad ulaze u školu,uđu sa željom za učenjem i napredovanjem,sa pravom da im se odgovori na (mnoga 😉 ) pitanja i objasni sve što im nije jasno ali i sa POŠTOVANJEM i SVEŠĆU da su i prosvetari samo ljudi koji nisu mašine i daleko su od savršenog. Obožavala sam rad sa decom-koliko god su bili i teški i naporni i bučni,najdragocenija vrsta komunikacije i povratne informacije bila je sa njima! NE ZABORAVITE: Svet se ne menja za jedan dan niti masovno! Svako od nas mora učiniti napor da svojim primerom dođe bar blizu onoga kako bi želeo da živi i radi,a kao roditelji,taj napor bio bi pozitivan uticaj i primer ka školi pred svojom decom. Ne treba sve da bude savršeno,treba da naučimo MI,pa onda da naučimo svoju decu kako da se izbore sa tim. To je sve. Nivoi školovanja su samo jedan od mnogih stepenika u životima moje dece (i mene) i koga god da sretnu na tim stepenicima,moraju naučiti da se izbore sa njima i nastave dalje do vrha. Sem savladavanja predviđenog gradiva,to je,takođe,ogromna lekcija za naše male ljude da bi odrasli u sigurne,obrazovane,uspešne i socijalizovane individue. Na kraju krajeva,i ja to uvek kažem: Probajte odraditi jednu radnu nedelju nastavnika-pogotovu nastavnika fizičkog ili učitelja,pa se javite sa novim kritikama 🙂
Pozivam sve kritičare da dođu samo 2 nedelje i da vide da li je lako biti profesor. Kao prvo nikada ne kasnim na čas jer stalno sedim u svojoj učionici. Pauze nemam. A znate li Vi koliko doktori kasne a za to ćutite i ne kažete ništa.Ja sam nedavno držala ugledni čas za koji sam morala 36 papira da predam.Za ogledni takođe. Pretvorili smo se u informatičare. Posle 6 održanih časova ja gubim glas.A za to vreme opštinari sede u kafićima i uživaju. Upola 2 sva vrata zaključana u opštini.A zna se dokle im je radno vreme. Medicinske sestre šetaju gradom i idu u šoping. Mi to ne možemo jer jurimo neke poene za licencu. Seminari koje posećujemo su nekvalitetni i zaglupljuju narod.Ali oni su debelo plaćeni za to.A higijeničarke u nekim firmama imaju veće plate od nas. Uzimaju od nas sirotinje da bi oni živeli raskalašno. Sramota!