Stara priča. U školovanju dece najvažniji je trougao učenik-nastavnik-roditelj. Tu se kule budućnosti grade i ruše.
Od čega zavisi koliko će visoka biti kuća vaspitanja i obrazovanja naše dece? Od svih nas. Ako je neko gradi uvek iznova, a neko iznova ruši, puno posla biće uzalud.
Ali ako, recimo, pacijenti i lekari imaju istu odgovornost za uspeh lečenja i operacije, u gadnom smo sosu.
Deo odgovornosti jeste na pacijentu, ali je preduslov uspeha da lek i doza budu adekvatni.
Prosveta.
Ko je tu naučen, a ko uči?
Da li je naučen – naučen?
Ko koga u trouglu uči?
Ko i kada pojašnjava roditelju šta bi trebalo da radi? Iza nas je možda najintenzivniji period saradnje koji pamtimo.
Ko može reći da li je bilo uspešno? Niko na globalnom nivou. Svako je osetio različit ukus.
Učenik, najmanje iskusan, ima svoj utisak. Roditelj zna kako je bilo njemu i njegovom detetu. Nastavnik zna kako je tekla saradnja u okviru svog predmeta.
Pedagog i psiholog znaju kako je sve teklo na nivou njihove škole.
Ali niko ne zna sve boje ovog procesa.
Volela bih da sada svi, jednom zauvek shvatimo da prosveta nema jedno lice i da dignemo glas protiv velikih nepravdi, a damo vetar u leđa onima koji su svesni odgovornosti prema našoj budućnosti, na koju utiču, podučavajući našu decu osnovama nauke, ali svojim ophođenjem i šta je pravo, šta je obaveza, šta je život, šta autoritet.
Prosveta nije pregledanje domaćih zadataka i davanje ocena, to je samo praćenje rada. A rad je u DAVANJU znanja.
Prosveta nije nauka koja šalje poruku da je zadatak urađen za 30 minuta npr. ocena 4, a za 32 minuta je ocena 1.
Prosveta nije nauka koja šalje poruku da su onaj koji kasni i onaj koji uopšte ne dođe isti na ovoj planeti.
Nisu isti.
Svakom JEDNAKOM platom, uvek, a posebno ovih meseci, načinjena je velika nepravda prosvetarima. Neki su zaradili 3, a neki nijednu. Zbog toga bih volela da „radio – ne radio svira ti radio“ izumre.
Da li je i nepravda među decom dostigla svoj vrhunac? Jeste!
Nečije ocene zaradila je cela šira familija, uz pomoć komšiluka, dok su druga deca korespondenciju savladavala pomoću urođenog talenta, bez ikakve edukacije i imali su tačno 30 minuta. Ne 32.
Da li je nekome bilo najteže u našem trouglu? Ne!
I šta ostaje? Pitanje koliko se razumemo i međusobno osećamo.
Neki su taj ispit pali, neki doživotno zaslužili: „Izvolite nastavniče, stanite u red ispred mene, nikada neću zaboraviti koliko ste bili fer prema meni pre 20 godina.“
U svakom žitu ima kukolja, kažu.
Ima.
Ali u prosveti iz kukolja raste veliki problem svih nas. A ne jedan kukolj.
I sada se nameće – i među roditeljima ima nezainteresovanih, nepravednih, bahatih… Istina, ali zapitajmo se u kom trenutku je vršena selekcija. Da li na dodeli beba ili radnog mesta u školi sa mladim ljudima?
Ko je imao pripremu za svoju ulogu, a ko je tu ulogu, možda i bez ikakve želje, dobio? Da li njihovu decu da bacimo u škart?
Koga su testirali za podobnost?
Šta možemo da kontrolišemo, a šta ne?
Iz odgovora na ova pitanja možemo shvatiti zašto je analiza prosvete toliko aktuelna i zašto baš unutar nje očekujemo kvalitet i realnu procenu, a ne u svetu roditelja.
Deo prosvete se ljuti što postavljamo pitanja.
Deo pita: a ko si ti da pitaš i komentarišeš?
Taj stepen nervoze u našem trouglu je nedopustiv, a u rukama je ljudi koji je sujetu trebalo da zamene za diplomu. Sujetu ostaviš, a diplomu uzmeš.
Nastavnici koji su radili pošteno, snimali i slali časove deci, držali časove preko platformi, razgovarali sa decom, smejali se, a možda i plakali sa njima, do besvesti se dopisivali, pojašnjavali, hrabrili, podržavali, motivisali… ne bi trebalo sebe da poistovećuju sa onima koji „imaju pravo“ da daju 1 za kašnjenje, a da oči detetu nisu videli.
Ne bi trebalo da se vređaju kada pišemo ličnim iskustvima. Ne pišemo o njima.
Kritikovani su oni koji su isključivo slali domaće zadatke i ocene, zaboravljajući svoju osnovnu ulogu – predaju znanja.
Kada đak ne radi dovoljno ili nije pravedan, kažu – neka ga, sam je sebe ukopao. Potpuno su u pravu!
Pa sam htela da pitam koga je nastavnik, koji ne radi dovoljno i pravedno, ukopao?
To je trenutak u kom od roditelja tražimo da ćute? Ne, to je prošlo.
Gomila loših ocena učenika koje si podučavao, traži promenu. To ne sme biti upitno. Proces nam je neuspešan, probaćemo drugačije, a ne nastavljati taj niz svima u inat.
I svi koji komentare počinju sa: „Ja sam radio dan i noć“, dobiće bumerang osmeha i poštovanja od dece, ako su bili pošteni, a ne ako su radili dan i noć.
Koliko god prosveta želela poštovanje, diplome radi, to više ne postoji ni u jednoj profesiji.
Prevaziđeno je i srećna sam zbog toga.
Pazi šta seješ, jer to ćeš da žanješ. Sada si ti glavni, sutra on. Ni ponizan, ni gord.
Poštovanje svih učesnika u trouglu i nikako drugačije. Daš – tražiš.
Tražiš li šta ne znam? Ne znam da treba da te poštujem i kada nisi u pravu. To su nove generacije.
Autor: Snežana Golić, pedagog i osnivač razvojnog centra za decu i odrasle Faktor