Драга децо, свашта вам је ваша околина говорила за све ове године. И ви их, хвала богу, нисте послушали.
Гледали сте забринути свет око себе, скучен у сашаптавању и одмахивању руком, некад плачан, некад бесан, али увек без излаза. Рекли су вам: ти си мали, не разумеш. Сада знате да бити мали није узрасна категорија, већ стање свести и духа.
Посматрали сте их у бесконачним дискусијама, нападали су вас са телевизија, укинули вам дечје програме да би вам од јутра до мрака тумачили свет. Слушали сте их по славама и комшилуцима, а вама су рекли: ћути, немаш ти појма. Сада знате да имати појма није везано само за разумевање ствари, већ за способност да се то разумевање претвори у акцију.
Живели сте међу њима док су уздисали за својим изгубљеним биткама. Нису се стидели да препричавају како су за ситниш продали заносе и дозволили да буду изиграни, као да су слободу на кредит куповали, па дошли до лимита. Гледали сте их ведре на старим сликама, цитирали су вам оно у шта су веровали, а ходали су са вама кроз живот као на смрт осуђени. Вама су рекли: не знаш ти како је мени. А ви знате да бити разочаран и одустати од усправне кичме после пада није неминовност, већ бежање у кукавичлук.
Гледали сте их како пристају, како сагињу главе и рекли су вам: ни ја не бих, али морам. А ви знате да је морање против принципа само одраз одустајања од себе, признање да сте ништа.
Сумњали сте да немају решење док су пред вама кршили прсте у немоћи да вас заштите и да вам помогну. Мислили сте да су мудри, веровали сте да су способни. Жалили сте се на неке неправде очекујући саговорника, некога ко ће се заложити и указати на прави пут, а они су вам рекли: бежи у собу и узми књигу, боље ти је. А сад знате да им је било лакше да вас затворе, него да се суоче са сопственом немоћи. Ставили су вас у затвор, а ви сте једино мислили како да из тога побегнете, домогнете се свог неба и свежег ваздуха.
Чекали сте их да заврше све обавезе, били сте сами док су летели са једног на други посао, стизали исцрпљени и бесни. Желели сте да се дружите, да причате, идете у биоскоп, сањате, будете ушушкани и сигурни. Није било простора. Када сте се љутили, када сте бесно лупали вратима јер вас не чују, они су вам рекли: све смо вам дали, а ви сте незадовољни. А ви знате да све није исто за свакога. Нисте желели њихово све јер је то пристајање на ропство у које су покушали и вас да угурају.
Посматрали сте их како бесно вичу када их нико не чује. Читали сте какве их муке сналазе. Чудили сте се како могу да трпе, како не пропиште, а онда сте се разочаравали када бисте схватили колико су послушни у услужни тамо где су видљиви, како су спремни на сагињање и спуштање погледа. Плашили сте се заједно са њима док се осврћу на најмањи трзај. Желели сте да буду храбри, а они су вам говорили: ћути и слушај, времена су тешка, ко се чува и бог га чува, не мораш увек ти све да кажеш.
И ви сте заиста ћутали.
И гледали.
И схватили да они ништа не знају.
И да се то више не може крити.
Јер ви нећете да будете мали, да се правите како немате појма о чему се ради, да дате себи привилегију разочараног ништа док се они праве како не постојите, нећете да трпите зидове на местима где су требали бити прозори, не пристајете на одсуство ваздуха довољног за све. Јер знате да говорите. И мислите. И одавно вам је све јасно, само сте мислили да то треба да реши овај свет у који улазите, али се тај свет показао као плашљив и непоуздан. Он и даље седи и навија за вас у сигурности својих фотеља. Мења канале, али вас бар декларативно подржава. Вероватно је свакоме од вас рекао: браво, али пази, не мораш баш ти бити у првом реду. Не слушајте их. Они не знају, или су заборавили, или нису никад ни осетили, како је моћно када знаш да си на правом месту, када коначно ослободиш вентил који су ти они давно закочили сопственим страхом.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца