Ima nešto neizrecivo u dobrim ljudima. Nedefinisano, blisko, veselo, energično i zarazno. Zato je toliko retko. I najčešće ih nalaziš gde se najmanje nadaš. U situacijama i okolnostima umotanim celofanom u stereotip. Oni se nisu “rodili pod srećnom zvezdom”, već potpuno suprotno od toga. Njihov je život često nepoznanica, kao one matematičke jednačine. Dok ne pronađeš svaki deo, nikada ne znaš gde im je početak istine. Sreća je samo, što ih danas možeš sresti, a da ih fizički ne vidiš, ali njihova energija zrači odmakli se kilometrima, sagradili zidove, porušili mostove, nikada neće otići, a da na peti ne zastanu, nasmeše se i samo mahnu u prolazu.
Ni na jednom mestu nisam srela toliko iskrenih osmeha, sa onih velikim srećnim iskrama u očima, kao što sam ih videla na licima onih koji su prolazeći hodnikom onkologije nosili friške hematološke nalaze, veseleći se svakom povećanom ili umanjenom leukocitu, trombocitu. Jednom sam, zajedno s mojom Ivanom čekala takve nove nalaze. Kada su konačno stigli, videla sam je kako stiske taj komad papira na prsa i s tim iskrama u očima, naginje se i šapuće; “znaš, danas ću 4000 puta reći volim te, svakom ovom leukocitu koji živi u meni” (granica je 3.9.) Ali ona se vragolasto nasmešila. Rekla je: – „ja ti to radim iz ljubavi“. Ili kad vidiš onu vrećicu toplih peciva okačenu na ručku od kreveta, uz osmeh bez reči – sa brigom za onog koji nije imao snage otići po jelo od loših nalaza. Peciva puna ljubavi.
Nikada nisam susrela toliko iskrenih i toplih zagrljaja, kao što sam ih osetila na svakoj kontroli koja je dobro prošla. Gde se slavilo kao rana božićna zabava samo činjenica da nema govora o povratku bolesti. Da je remisija pojam i životni prostor kao neograničeni plaćeni godišnji odmor, nakon nekoliko proleća i zima na frontu. Svaki taj zagrljaj, svaki je bio i ostao odraz ljubavi.
Nigde ne možeš sresti toliko dugotrajnih, toplih, čvrstih i utešnih zagrljaja kao što su zagrljaji mame koja drži sina na krilu, s infuzijom metar pored, njišući se pored prozora… danima, mesecima.
Nigde na svetu, zagrljaj ne govori glasnije kada grliš tugujućeg koji je poslednji puta poljubio ćelavu glavu onog uz kog je udisao bolnički zrak.
Nigde nisam bila većim svedokom molitve, toliko iskrene molitve, kao što su one koje svaki dan sede na plastičnim narandžastim stolicama u čekaonici. Kao da svako ko sedne, ima svoj broj. Transakcioni broj. Te su molitve nebrojeno puta prošaputane, onako na uglu usana, kao da beže, a ukoričene su samo između dlanova jer nema potrebe za knjigama, tek poneka slika sveca kao vlastiti podsetnik za koncentraciju. Narandžaste molitve oplakane su s iskrama, i s tugom.
Jedino o čemu govore je ljubav.
Ljubav prema ćelavim glavama, podbulim i oteklim licima, ispijenim, umornim očima, punim žutog peska (rekao bi Nino). Ljubav prema belim, mršavim udovima, s velikim ljubičastim oblacima ispikanih vena od braunila i igala. Ljubav prema prugastim, tačkastim, žutim pidžamama sa zvezdicama i medvedićima dok šuškaju folije od najlona na nogama i dok svako malo mičeš masku s lica jer ti je vruće.
Dobri ljudi su borci koji o svojim bitkama pričaju s ponosom. Iz njih izvlače najvažnije pouke i nesebično dele drugima. Oni će retko spomenuti odustajanje, možda samo kao trenutak slabosti. Ali osmeh, zagrljaj i molitva, tri su pratioca onkoloških stvarnosti koje nas povezuju. Jer život je borba s iskrama i tugom, s osmehom i oproštajima. Ljubav je jedino delo što nam ostaje.
„Sve što treba da znam o životu naučila sam na onkologiji“
Jer ono si što voliš.
Hvala, Ingrid!
Autor: Dečak koji je voleo prozore