Нe тако давно, свет је био окренут сасвим другачијим вредностима, данас су ствари у великој мери сасвим другачије. Нема овај текст никакве везе са евентуалним жалом за младошћу, нити са жалом за било каквом идеологијом, или државом која одавно не постоји. Овај текст је осврт на нека друга времена, у којима није било толико лудила као данас, и у којима су се људи много лакше споразумевали. Можете га посматрати и као покушај да се укаже на неке одавно заборављене појмове. Моја генерација, а ближим се педесетој, још увек памти нека много лепша времена, у којима се није живело богатије, али се живело спокојније. Бојим се да генерације које долазе, и за чију будућност сносимо велики део одговорности, неће ни бити у прилици да буду упознати са друштвеним вредностима попут солидарности, пријатељства, скромности, одрицања, оданости… Расту и развијају се у људе испраних мозгова, у робове империјалног капитализма, лишене сваке емпатије и окренуте себичном испуњавању својих – а заправо наметнутих – жеља. Потребно је само мало добре воље и нешто мало више уложеног труда, па да то не буде све тако.
Генерација наших родитеља одрасла је у сурово тешким условима. Закачио их је велики, светски рат, иза кога су уследиле године под комунистима, а то је са собом носило много тога лошег. Почев од потпуне немаштине, куповине на тачкице, преко обнове земље порушене ратним дејствима, све до вероватно највеће пошасти комунистичког доба – Голог отока. Све су то била искушења кроз која су наши родитељи пролазили, али их то није спречило да и поред тешких услова за живот негују и оне вредности које су данас заборављене. Људи су се међусобно поштовали, стекнута пријатељства била су искрена, у њима није било интереса, поготово не материјалног, неговао се култ породице и врло исправно људи су учени да је она основна ћелија друштва, као и да здрава породица значи и здравије друштво. Родитељи су били посвећени деци, нису их одгајале баке, деке, дадиље, телевизија и Интернет. Очеви су се борили за егзистенцију, а мајке нису доживљавале као атак на свој интегритет одлуку да у периоду одрастања деце буду оно што би и требало – мајке и домаћице.
Наравно да у тим неким прошлим временима није све било идеално, али више је него очигледно да смо живели много безбрижније. Тада није могло да се деси да се пијани тинејџери у 4 ујутро потуку на сплаву, на коме је, узгред, за боцу шампањца потребно одвојити целу татину или мамину плату, и да у тој тучи севне хладно или топло оружје. Деца су усмеравана на учење, а не на то да ће тата или мама средити оцену или написати писмени и послати га мезимчету путем СМС-а или Вибера, било је сасвим нормално да се млади окрећу спорту и боравку у природи, одлазило се на рекреативне наставе, екскурзије. Једном речју, водило се рачуна о образовању, и из школских и универзитетских клупа нису излазили размажени снобови са купљеним или једва стеченим дипломама, већ су излазили људи оспособљени за живот. Генерација којој припадам одлично се сећа породичних одлазака на летовања и зимовања, са нагласком на ова прва, некако су ти летњи одмори били уобичајени. Моја породица је годинама летовала на макарској ривијери (ах, ти Тучепи!), увек је то било у приватном смештају, и није била реткост да се на море упутимо и без резервација. Није био проблем ни ако се прве вечери не пронађе смештај, иако се увек проналазио, увек је постојала опција спавања у колима или на душеку поред кола. И нисмо били ни по чему закинути за било шта, нити су нам гузе биле толико свилене да смо морали да идемо у алл-инцлусиве хотел, који има базене, сауну, СПА центре, тениске терене, кабловску ТВ и Интернет. Одрастали смо срећни, и више од лососа или бифтека у каквом елитном ресторану пријали су нам сендвичи и воће, поједени онако млаки на плажи.
А данас, како данас стоје ствари? Робовласнички капитализам, у кога смо – вођени приземном жељом да приуштимо себи ствари које смо раније гледали само по излозима и ТВ серијама – наивно утрчали право из комунизма, служећи се врло агресивним маректингом и стремећи циљу да од људи створи послушне робове, који ће што више радити да би што више зарадили, а самим тим и потрошили, изокренуо је друштвене норме из корена. Све што је некада било вредност која је на цени, данас је потцењено и у запећак гурнуто. Људима је у главе систематски усађиван императив да морају да зарађују, и то је постао једини критеријум на основу кога се мери успешност, и од кога нам зависе животи. У љубавне приче и/или бракове улази се из интереса, успешност тих веза у директној је вези са материјалним стањем, породица се планира на основу финансијских пројекција. Да, слажем се да је потребно бити одговоран када се планира стварање породице, али то никако не значи да се она може стварати тек када се испуне сви захтеви модерног робовласништва; када будући родитељи стекну сопствени стан, када се и отац и мајка остваре по питању каријере, када будемо били сигурни да ћемо моћи детету да приуштимо најскупље ствари и играчке. Све су то замке у које људи, не размишљајући, утрчавају. Да бисте дошли до стана, морате да уђете у дужнички однос са неком од банака, а тиме губите слободу и постајете роб капитализма.
Од тренутка потписивања уговора о кредиту, ви и ваша (будућа) породица постајете сужањ, чија је једина функција да ради да би исплаћивао камате. То од вас чини фрустрирану и несигурну особу, неспособну да се избори са наметима модерних зеленаша обучених у лепа одела, и то је само корак даље од стварања породице. Будуће мајке се обесхрабрују пословном политиком у којој породиља губи радно место, или у најбољем случају могућност да напредује у каријери. Тако иде до неке старосне границе, када јој лекари објасне да је у тим годинама врло ризично рађати, и жена потпуно природно доноси одлуку да не ризикује ни свој, али ни живот будуће бебе. Такви парови без деце идеална су мета колонијалног капитализма, будући да им не преостаје ништа друго већ да од јутра до мрака зарађују, планирајући да зарађени новац расподеле на враћање кредита банкама и куповине по фенси шопинг моловима. У таквој трци за зарадом људи се међусобно све више отуђују, умеће комуникације је већ у великој мери изгубљено, емпатија све више нестаје и постаје чудна појава, разумевање је нешто на шта се још може рачунати само код терапеута или евентуално родитеља, ако су живи. Док су раније неки заједнички циљеви били општа добробит и изградња здравог друштва, данас се све свело на себично задовољење личних потреба и на омогућавање центрима финансијске моћи умножавања капитала.
Само је мали корак потребан да се ствари промене. Потребно је да људи почну да размишљају, потребно је да отворимо своје умове, и да сагледамо својим очима шта је најбоље за нас и за наше окружење. Потребно је да се дистанцирамо од агресивног испирања мозга, да из глава избацимо свест о постојању реалитy програма, да схватимо да су медији таблоидизовани са циљем да нас доведу у конфузно стање. Једино право оружје у тој борби које нам је на располагању јесте здрав разум. Оно чега морамо бити свесни јесте чињеница да је то оружје много моћније од свих трикова којима се империјални капитализам служи. Укључите мозгове, размишљајте својим главама, и закорачите ка срећи. Сутра може бити много лепше него јуче, а засигурно боље од данас.
Аутор: Пеђа Б. Ђуровић
Извор: razumno.rs