U dve gimnazije u Srbiji, koje spadaju u najeminentnije i najstarije, trenutno vlada situacija koja prevazilazi svaki razuman okvir vaspitno-obrazovnog delovanja. Novosadska Gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj“, osnovana je 1810. godine, druga je najstarija škola u Srbiji, odmah posle Karlovačke gimnazije. Peta beogradska gimnazija nastala je 1905. godine kao prva ženska gimnazija. Obe škole danas su zaključane, njihovi učenici raseljeni po drugim školama, a objašnjenja nadležnih gotovo da nema ili su vrlo štura i nejasna.
Jovina: Zaključana cela škola zbog kupole
U Jovinoj gimnaziji je februara zatvorena svečana sala jer je inspekcija utvrdila da na kupoli postoje nedostaci koji predstavljaju neposrednu opasnost. Do ovde – razumno. Problem nastaje kada nadležni odlučuju da zaključaju CELU školu zbog jedne sale. Od septembra učenici pohađaju nastavu u Mašinskoj, Saobraćajnoj i Hemijskoj školi, bez jasnog odgovora na pitanje: zašto?
Kupola je izgrađena pre desetak godina bez građevinske dozvole, što je ozbiljan propust ondašnjeg rukovodstva. Školi je dat rok od 60 dana da ukloni konstrukciju, ali kupola još uvek stoji. Roditelji i nastavnici bezuspešno traže odgovor na pitanje bezbednosti zgrade. Umesto transparentne komunikacije – tišina i ignorisanje.
Peta beogradska: Inspekcije, hakeri i osveta
Situacija u Petoj beogradskoj gimnaziji još je ozbiljnija. V.d. direktorka Danka Nešović postavljena je u februaru 2025. godine, usred studentskih blokada. Nakon njenog dolaska, više od 30 profesora nije dobilo produžetak ugovora. Učenici su 13. oktobra stupili u blokadu tražeći njenu smenu, konstituisanje Školskog odbora, povratak profesora i izbor direktora iz kolektiva.
Nakon što su učenici prekinuli blokadu 24. novembra jer im je obećan konkurs za direktora, nekoliko dana kasnije škola je zatvorena, a oni na nastavu poslati u dve osnovne škole, uz skraćene časove i nemogućnost da se održi kvalitet nastave kakav ova gimnazija inače pamti, sve do ove godine. Zašto? Navodno radi sanitarne inspekcije, provere bezbednosti i popisa imovine. Direktorka tvrdi da su kompjuteri hakovani, dokumentacija zloupotrebljena i da su nepoznata lica ulazila u kancelarije.
Roditelji kažu da njene tvrdnje nemaju veze sa istinom, da je njena kancelarija bila zaključana i tokom blokade. Učenici su dokumentovali stanje zgrade POSLE blokade – sredili su je, čak je i okrečili. A onda su raseljeni u dve osnovne škole na Paliluli, sa planom nastave koji ponekad traje i po 10 časova.
Poruka sistema: Buntovnu decu čeka osveta i kazna
Obe situacije dele isti narativ: nakon što su učenici i nastavnici podigli glas protiv odluka koje smatraju nepravednim ili neutemeljenim, dolazi do zatvaranja škola i raseljenja.
Onaj deo javnosti koji opravdava ovakve postupke, voli da pita: „A kako je bilo tokom blokada? Kakav je tad bio kvalitet nastave?“ Kao da su učenici, vršeći legitiman pritisak za dostojanstveniji tretman, boreći se za svoje nastavnike i za to da dobiju znanje kakvo ove škole treba da pruže – zaslužili kaznu.
Sistem NE SME da se sveti
Suština je jednostavna i oko nje nema pregovora: sistem ne sme da se sveti. Pogotovo ne deci. Pogotovo ne tako što njihovo pravo na obrazovanje u njihovim školama, njihovim učionicama, sa njihovim profesorima, pretvara u talačku krizu.
Blokada je kontroverzan čin, to je tačno. Ali odgovor na to ne može biti represija koja se maskira u tehničke procedure. Inspektorat koji izbija na scenu baš nakon sukoba. Obećanja konkursa koji se ne raspisuju. Teorije o hakerskim napadima koje zvuče kao ono dečje „pas mi je pojeo domaći“.
Mladi ljudi koji ustaju za svoje profesore, za principe, za dostojanstvo svojih institucija – takvi mladi ljudi su TAČNO ono što društvo treba. Oni su ono što svaki prosvetni radnik u duši želi da vidi: kritičku svest, angažman, spremnost da brane ono u šta veruju.
A mi im kao odgovor – dajemo raseljenje. Policiju u civilu. Zaključane prostorije. Nedostupne direktore. Isprazne izjave nadležnih, a na pitanje DO KAD OVAKO, odgovor je – teško je reći.
Vraćanje dostojanstva školi
Obe gimnazije zaslužuju bolje. Zaslužuju transparentno objašnjenje zašto se ne mogu vratiti u svoje zgrade. Zaslužuju realne rokove, ne otvoreno odugovlačenje. Zaslužuju da steknu poverenje u institucije koje su dužne da ih štite, ne da ih kažnjavaju.
Jovina i Peta nisu samo zgrade. To su institucije sa istorijom dužom od mnogih država. To su mesta gde su generacije učile da misle, da prosuđuju, da budu građani. Svako ko ih danas tretira kao poligon za političke obračune ili pokazivanje moći – vredi upravo onoliko koliko vredi svako ko ruši umesto da gradi.
Deca nisu problem. Problem su odrasli koji smatraju da je svetiti se deci – političko rešenje.
Ovaj tekst je poziv svim odgovornim da prestanu sa igrom moći i vrate se jedinom što u obrazovanju treba da bude prioritet: dobrobiti učenika. Jer svetiti se deci nije potez dostojan čoveka. A deca ove dve gimnazije zaslužuju čovečnost.