Svi mogu da ostare, ali…
Prvog dana škole, naš profesor se predstavio, i predložio nam da upoznamo nekoga koga ne znamo od ranije. Uspravio sam se da pogledam bolje oko sebe, kada je nežna ruka dotakla moje rame. Okrenuo sam se i ugledao izboranu, sitnu staricu, koja me je gledala sa osmehom, od koga je sijalo celo njeno biće.
Rekla je – „Ćao, lepi. Moje ime je Rouz. Imam 87 godina. Mogu li da te zagrlim?“ Nasmejao sam se i oduševljeno uzvratio – „Naravno!“, a stara gospođa mi je poklonila snažan zagrljaj.
„Da niste premladi za fakultet?“ – šaljivo sam upitao.
Odgovorila mi je duhovito – „Plan mi je da upoznam bogatog muža, da se udam i dobijem nekoliko dece…“
„Ne, stvarno“ – pitao sam. Bio sam radoznao da saznam šta je motiviše da se prihvati takvog izazova, u tim godinama. „Oduvek sam sanjala o studijama, a sada sam u prilici da to i ostvarim! – uzvratila je.
Posle predavanja, odšetali smo do studentske menze i popili po milkšejk. Odmah smo se sprijateljili. Svakog dana, sledeća tri meseca, nastavu smo napuštali zajedno, uvek u nekakvom razgovoru. Bio sam očaran slušajući tu „vremensku mašinu“, dok je delila svoju mudrost i iskustvo sa mnom.
Tokom te godine studija, Rouz je postala svojevrsna ikona fakulteta. Lako je sklapala prijateljstva gde god je išla. Volela je da se doteruje, i da uživa u pažnji koju je izazivala. Bila je živa vatra. Na kraju semestra, pozvali smo Rouz da održi govor na godišnjoj proslavi fudbalskog tima. Nikada neću zaboraviti ono što je, tom prilikom, rekla. Predstavila se i zakoračila na podijum.
Samo što je započela svoj govor, papiri su joj odleteli na pod. Frustrirana i pomalo postiđena, nagnula se nad mikrofon i jednostavno izgovorila – „Užasno sam nervozna. Popila sam pivo za uspeh našeg tima, a viski me je dokusurio! Sad bi mi trebalo sto godina da ponovo poređam stranice svog govora po redu, zato mi ne zamerite što ću jednostavno reći ono što znam.“
Kada je smeh utihnuo, nakašljala se i otpočela – „Ne prestajemo da se igramo zato što smo ostarili; starimo upravo zato što smo prestali da se igramo. Postoje samo četiri tajne, kako ostati mlad, biti srećan i postići uspeh. Morate da se smejete i da pronađete razloga za to, u svakom danu. Morate da imate san. Onoga trenutka kada izgubite svoje snove, umirete.
Toliko je ljudi oko nas koji su živi mrtvaci, a da to ni ne znaju! Postoji ogromna razlika između starenja i odrastanja.
Ako imate devetnaest godina i preležite celu jednu godinu i bukvalo ništa ne uradite tokom te godine, postaćete dvadesetogodišnjak. Ako ja, sa 87 godina, ostanem u krevetu godinu dana, i ne radim ništa, napuniću 88.
Svi mogu da ostare. To ne zahteva nikakav talenat ili sposobnost. Ideja je da se raste, uvek u potrazi za promenom. Bez kajanja.
Starost obično ne žali zbog onoga što smo uradili, već pre zbog onoga što nismo… Kaju se samo oni ljudi, koji osećaju strah od smrti.“
Svoj govor je završila hrabro pevajući pesmu „Ruža„. Izazvala je svakog od nas da nauči reči pesme i oživi ih u svom svakodnevnom životu.
Na kraju godine, Rouz je diplomirala i tako završila nešto što je započela pre mnogo, mnogo godina. Nedelju dana nakon dodele diploma, Rouz je preminula, mirno, u snu.
Više od dve hiljade studenata je došlo na njenu sahranu, u želji da odaju poslednju počast toj predivnoj ženi koja je svojim ličnim primerom prenosila poruku da nikada nije kasno da ostvariš sve svoje potencijale.
Zapamtite, svako mora da ostari. Lični rast je izbor.
Živimo od onoga što dobijemo, a život stvaramo tako što dajemo.
Rouzi, u čast, nastao je ovaj tekst.
Prevod: Mirela Pavlović
Izvor:mirelapavlovic.wordpress.com