Разочарање, пад мотивације и депресија неретко прате децу која су олако идентификована као таленти, управо на основу резултата такмичења. Уместо да у таквој ситуацији добију подршку школе и породице, сусрећу се са појачаним притисцима.
Прошлогодишњи скандал са општинским такмичењем из биологије за ученике основне школе, који се ове године поновио са општинским такмичењем из енглеског поново је актуелизовао проблеме о којима се дебатује годинама уназад, али без конкретног решења. И најновији епилог такмичења из енглеског – да сви учесници пролазе на окружни/градски ниво, показује да држава нема намеру да уреди ствари, већ одговорност пребацује на стручна друштва као непосредне огранизаторе такмичења, а они пак “гасе ватру” изнуђеним решењима, не би ли стишали незадовољство и ђака и родитеља и наставника, док се питање одговорности за лоше потезе свесно избегава. Најновија дешавања отворила су и тему функционисања појединих стручних друштава, а пре свега утицаја универзитетских и наставника из основних и средњих школа у њима.
Подсетимо, након што се веома мали број ученика осмог разреда на општинском такмичењу из енглеског пласирао на наредни ниво, негодовали су наставници енглеског који тврде да тест није прилагођен узрасту ученика, да су поједини делови плагијат, као и да кључ не садржи сва могућа решења. Испоставило се да је тест састављала само једна особа и то наводно професорка која ради у средњој школи, као и да нико од чланова Друштва за стране језике није као консултатн погледао питања. Друштво је признало пропуст и предложило понављање општинског такмичења, али како Министарство просвете то није одобрило, нађено је решење да на окружно/градско такмичење прођу сви учесници општинског за које њихови наставници процене да су спремни за тај ниво такмичења.
Реакцијама које су стигле са разних страна једна ствар је заједничка – наставници из школа тврде да ово није први пут да се такмичењу приступа непрофесионално од стране организатора и састављача теста, односно да су тестови управо из енглеског годинама уназад непримерени узрасту ученика, те да Друштво за стране језике не уважава сугестије наставника по овом питању. У том контексту чуле су се и оцене да је Друштво заправо интересна скупина наставника универзитета, који воде главну реч.
Оља Милошевић, председница Удружења наставника енглеског језика ЕЛТА, које је такође упутило приговор на квалитет теста Друштву за стране језике, сматра да би било најлогичније да тест саставља вишечлана комисија у складу са наставним програмом.
– Потребно је да се и сам тест провери пре него сто буде прихваћен. Наравно, пре него што се тест одштампа неопходно га је и лекторисати, јер је и ту било пропуста. Имајући у виду сложеност израде квалитетног теста,комисији је неопходно неколико месеци да све кораке спроведе, што значи да је треба оформити почетком школске године. У својим редовима ЕЛТА има чланове који су искусни у области тестирања на различитим нивоима образовања и они би сигурно могли да допринесу изради квалитетног теста који би био у складу са наставним програмом и одговарао узрасту ученика – каже Оља Милошевић за Школски портал.
Неједнаки критеријуми
И такмичења из математике, која спадају у најмасовнија, често су праћена опречним реакцијама, посебно што правилник не прецизира прагове за пролаз, па свака општина утврђује доњу границу за учешће на окружном/градском нивоу. Тако се, рецимо, догађа да ученик петог разреда који је на општинском нивоу у Београду освојио 54 поена не може да прође даље, јер је доња граница за градско 55 бодова, док се у Нишу сви ђаци са преко 40 бодова пласирају на окружни ниво.
– И задаци се мењају из године у годину, некада буду тежи, некада лакши. Пре доста година систем је био такав да на следеће такмичење пролазе сви са 60 или више поена, па би се некад догодило да има превише учесника, а некад да их скоро нема. Мислим да је поштеније да свака општина има своју квоту него да број поена буде исти на нивоу целе Србије. Не заборавите да ни критеријуми прегледања не могу да буди исти на свим местима. Ту имамо и технички проблем. Ако би се у Београду прихватио исти критеријум као у неким другим градовима, појавило би се тако много учесника окружног такмичења да би било немогуће наћи школу која би га организовала – каже за Школски портал Срђан Огњановић, директор Математичке гимназије у Београду.
А управо је Математичка гимназија, односно њена одељења седмог и осмог разреда “трн у оку” многим наставницима математике, који сматрају да су у односу на њих ђаци из такозваних “обичних” школа неравноправни. Тврде да деца у специјализованим одељењима, која постоје у још неким гимназијама у Србији, раде по посебном програм, да имају већи број часова математике и физике, да су одељења мања, па је са том децом лакше радити.
– У основној школи нема разлике у плану и програму, па су стручна друштва проценила да нема ни разлога да се уводе две категорије. Разлика између Математичке гимназије и „обичних“ школа јесте да ученици математичких одељења имају нешто више часова, али је битније да много више раде кроз додатну наставу и посебно организоване припреме за такмичења. Овакве активности су, нажалост, готово сасвим
занемарене у редовним основним школама. На такмичењима из математике, физике и информатике у средњој школи постоје А и Б категорија. Разлог за то је што су планови и
програми тих предмета у Математичкој гимназији и „обичним“ средњим школама различити. Мислим да то има смисла – наводи Огњановић.
Занимљиво је да примедбе на систем такмичења имају и родитељи ђака из специјализованих одељења.
– Проблем је што се на државном такмичењу додељује већи број награда у Б категорији, па, како су ту задаци осетно лакши, ученици Математичке гимназије много теже долазе до награда него њихови вршњаци из редовних разреда. С друге стране, све награде имају исти значај – за доделу стипендија и награда, ослобађање од пријемних испита на факултетима и слично. Због овакве ситуације родитељи ученика математичких одељења се стално жале – наводи Огњановић.
На мети критика су и пропоцизије из правилника да ученик основне школе који се једне године пласира на градско и више нивое такмичења, у наредном разреду има аутоматски пролаз на нижи ниво такмичења. Тако се у једној школи догодило да ученик који је лане као чевртак изашао на градско такмичење, ове године има обезбеђен пласман на општинско, иако је на школском освојио свега 19 бодова. С друге стране, његовој вршњакињи није било довољно 47 поена да се пласира на општински ниво. Да ли је то фер?
– Врло тешко је одговорити на то питање. На пример, ово правило не важи за такмичења из математике у средњој школи. Тако се понекад догоди да неки ученик, који има годинама изванредне резултате и бројне награде на такмичењима, због једног слабог дана, а то може свакоме да се догоди, буде елиминисан са такмичења за ту годину. Мишљење стручњака је да би овако оштар критеријум у основној школи био дестимулативан за сасвим младе такмичаре и да би их потпуно удаљио од такмичења, можда заувек. Овако им се остави прилика да можда једном “киксну”, а да то нема трајних последица – истиче Огњановић.
Како одмерити тежину задатака
Примедби има и на типове и тежину задатака, јер се математичка такмичења не базирају на школском градиву. Да је највећи проблем правилно одмерити тежину задатака сматрају у Друштву физичара Србије. Председник тог удружења Иван Дојчиновић, иначе професор Физичког факултета Универзитета у Београду, каже за Школски портал да није добро када на нижим нивоима задаци буду претешки, јер освојити само бод или два не оставља добар утисак код ученика. С друге стране, није добро ни када су задаци прелаки, јер се може десити да се такмичари који освоје готово 80 бодова не пласирају даље. Дојчиновић каже да се добар осећај за тежину задатака се стиче годинамам, али су грешке увек могуће.
Друштво физичара Србије иначе слови за пример добро постављених критеријума такмичења.
– Наше друштво је дефинисало приоритете на следећи начин: да на нижим нивоима такмичења задаци буду лакши, како би обухват деце био већи и како бисмо тиме вршили и популаризацију физике, док су на вишим нивоима задаци све озбиљнији, како бисмо извршили селекцију и издвојили најбоље такмичаре за међународну олимпијаду. Српска физичка олимпијада је организована по угледу на међународну, како би наше колеге могле да осете шта се на великим такмичењима од њих тражи – објашњава Дојчиновић.
Председник Националног просветног савета и бивши председник Друштва математичара Србије Александар Липковски каже за Школски портал да је немогуће одмерити тежину задатака, као и да се грешке дешавају, али да од тога „не треба правити државни скандал“.
– Ми смо обесмислили здрав однос према просвети и учењу, не могу сви да прођу – коментарише Липковски дешавања на такмичењима која сваке године доспевају у медије.
Он сматра да је све што прати огранизацију такмичења последица дешавања у просвети и односа друштва према образовању. Липковски напомиње да наставници који састављају тестове, који учествују у самој организацији, као и они који припремају ђаке за такмичење нису ничим награђени.
-Наравно да је сатисфакција за наставника ако му се ученик добро пласира, али друштво то не види. Овде није ствар у новцу већ у односу према наставницима, који су некада били поштовани и цењени. У Друштву математичара тестове саставља комисија, али је тешко наћи људе који хоће да одвоје толико времена за једну волонтерску активност која је врло озбиљна и одговорна, где може доћи до проблема, а при том се уопште не цени – каже Липковски.
Прошле године један од просветних синдиката затражио је да се такмичења одржавају само радним данима, јер наставницима нису плаћене дневнице за рад викендом, нити добијају било какву финансијску надокнаду. Држава покрива само део трошкова организације, а остатак иде на терет стручних друштава и школа домаћина, тако да је данас све теже наћи образовну установу која хоће да се лати овог посла.
Дубљи проблем
Овде, међутим, није крај проблемима са такмичењима. Многе школе не поштују одредбе Стручног упутства о огранизовању такмичења и смотри ученика основних и средњих школа Министарства просвете, али не сносе никакве санкције. То упутство предвиђа да “ученик може учествовати на такмичењу и смотри из највише два наставна предмета и једног ваннаставног облика или из једног наставног предмета и два ваннаставна облика образовно-васпитног рада“. Тако се у неким школама догађа да један ђак учествује и на четири, пет такмичења док се друге установе држе поменутог правила, што ђаке опет ставља у неравноправну позицију. О награђивању те деце да и не говоримо.
Иза свих поменутих проблема крије се један много опаснији, о којем се у јавности не говори и који је посебна тема, али га треба на овом месту поменути. А то је (не)заслужено лепљење етикете „таленат“ на чело радознале, вредне и у по нечему успешне деце, као гаранције и пречице за успех у животу, како је то рекао Вигор Мајић, директор истраживачке станице Петница, пре много година на скупу посвећеном талентованој децу у регуларном курикулуму.
Како каже Мајић, школске управе су од одликаша и вуковаца, а о победницима општинских смотри да и не говоримо, правиле хероје и доказе своје престижности, а у томе су их здушно подржавали локални политичари, локална штампа, политичке партије…Неретко се дешавало, наводи Мајић, да победнике смотри и такмичења чека „проклетство“ повећаних очекивања и обавеза, даноноћно вежбање и форсиран рад на штету других животно значајних активности и искустава, неретко и физичка изолација, раздвајање од породице и другова, разноликих интересовања… Разочарање, пад мотивације, депресија и друге тегобе неретко прате децу која су олако идентификована као таленти, управо на основу резултата које су показали на неком такмичењу. Уместо да у таквој ситуацији добију подршку школе и породице, сусрећу се са појачаним притисцима, па чак и оптужбама да не узвраћају школи колико се од њих очекује или колико су раније показали да могу. Ова Мајићева запажања су и данас врло актуелна, посебно у светлу „такмичарске хистерије“ чији смо сваке године сведоци.
Весна Стаменић
Извор: skolskiportal.rs