Moje detinjstvo je bilo gusto naseljeno babama i dedama. Bile su tu i prababe i pradede, pa čak i jedan čukundeda, koji je svojim posebnim uspehom u životu smatrao to što je uspeo da sačeka moj dolazak na svet.
Čukundeda Lazar me je dočekao već potpuno slep, ostala je samo naša slika, on zbrčkanog lica, stisnutih slepih očiju i sa pobedničkim osmehom. Svečano obučen u džube sa svilenim gajtanima, bridž pantalone, vezene čarape, svečane opanke…i u njegovom naručju ja, čvrsto zamotana kao vekna.Velike deda Lazine šake, krvgavih prstiju na beloj, kao oblak, peleni.
Pradeda Pera me je mazio i pazio, cupkao na grubim, suknenim kolenima i ostavljao mi buketiće šumskih jagoda na jastuk. Vozio me na kanatama, u kojima sam se kotrljala zajedno sa dulecima ili upadala u šaš. Babe su više služile za brigu i zato da grde dede. „Kud stavi to dete, da se izubiva, star, a pameti nema, vidi kakva je…“, pištala je prababa Kaja, brižno otresajući sa mene prašinu.
Deda Mile me je kao mlađi i napredniji u „šteti“, stavljao na konje, na visoke vrance. Dva, kao laste, jedan sa belom zvezdom na grudima. Baba Gorinu viku je zagušivalo staklo prozora, a deda je tiho govorio :“Ne slušaj je, drži se za grivu čvrsto, nagni se da te oseti…“ Kada je znao da babe nema blizu, podizao me je do konjske glave, da dok me Crni radoznalo njuška i pipka gornjom usnom, polako ispružim ruku i pomilujem kadifeno svilenu njušku sa dugim, golicavim dlakama. I davao mi uzde u ruke da vodim konja na pojilo i mirno, dok kadifasta njuška lapće i svetluca od vode, čekam da se napije.
Deda Jova je bio učitelj, nastavnik matematike. Strog i disciplinovan, sa zelenim guščijim očima. Svako jutro i popodne, na raspustu, mi je nosio belu kafu u krevet, a posle smo ozbiljno čitali, on novine, a ja preko puta njega knjigu. Ponekad je vadio uredno složene, požutele fotografije i pokazivao jedinu sliku svog oca, pradede Živote. Vodio me do crkvenog dvorišta, u kome stoji crni obelisk sa orlom i na njemu, na dugom, dugom spisku poginulih iz sela i moj pradeda Života…na Ceru…poginuo odmah, jedva da je rat i počeo. A bio mlad. U mom podrumu sada stoji dedin orman za knjige, sa četiri stakla u vratima i čeličnom bravicom. Smanjio se tokom godina. Nekada, kada ga je deda ponosno otvarao i pažljivo pogladivši knjigu, pre no što mi je svečano da, bio je mnogo veći. Išli smo i daleko u brda, po kupine za slatko. Uvek pored istog šumskog izvora, u kome su plivale žabice. Najveća zabava je bila uhvatiti sa vodom u čašu i žabicu, onda je prstom pipneš, ona skoči i pljusne nazad u izvor, a vodu popiješ. „Ne brini, čiste su žabice, kupaju se po ceo dan“, govorio je deda.
Deda nije mnogo ostalo. Otišli.
Pre neki dan sam dobila da čuvam dedu, dedu moje dece. Kada sam, pre sedamnaest godina, došla u Sloveniju, moj svekar je bio prav, lakog, cupkavog hoda seoskog mangupa. Rukama je, dok priča, mahao široko, kao da je oko njega još uvek ravna Slavonija. Kada su svi drugi bili zauzeti, moj svekar me je, trudnu, vodio u Maribor na preglede. Ja sam duvkala noseći stomak, a on je stalno pokušavao da me zaštiti rukama i od onih, koji su prolazili nekoliko metara dalje od mene. Sav ponosan je onda sedeo u čekaonici, dok je ekipa trbatih sapatnica tiho prela na dva reda plastičnih stolica. Sve tri bebe je jedva dočekao, odmah ih uzimao u ruke i uz ozbiljan, dirljiv pogled mi rekao :“Hvala ti.“
Posle je išao za decom, učio ih da hodaju, kikotao se sa njima, golicajući ih velikim kažiprstom po trbuščićima i pričao im o svom dedi i širokoj Slavoniji. Smejao se stalno, zajedno sa decom, najsmešnije im je bilo obuvanje cipelica…dok se baba ljutila, što su spori, deda je, malim cipelama, lovio dečije nogice, koje su se gicale pred njim i posle dugo vezivao pertle u mašne.
Godine su prolazile, a deda je prestao da cupka u hodu. Još uvek ga zanese, samo onda cupne i nasloni se na zid. Postajao je sve manji i sporiji. Više nije bio svekar, ni tata, ni Tone, postao je samo deda i to je za njega najviši čin, koji je poneo u životu. Počeo je tiho da se ušunjava u kuhinju, kod mene. Prvo se dva-tri puta obazre oko sebe, da vidi gde je baba, a onda polako klizne meni iza leđa i prošapuće:“ Hoćeš da mi ispečeš kolač…pravi, naš kolač…“ Nedavno sam mu ispekla bundevaru, „našu“ bundevaru, takvu kakve se ovde ne prave. Deda je ceo dan hodao sa komadom pite u ruci i udisao sećanja. Iz ruke mu je mirisala zlatna, slavonska jesen.
Deda je vremenom postao skoro gluv. Zato sam ga i dobila, da sad ja njega vodim kod lekara, po bolji slušni aparat. Polako smo išli u susednu ulicu, ovaj put sam ja njega lovila rukama, pazila da se ne saplete, stajali da se odmorimo…a deda je pričao i pričao…što je stariji, to više priča. Uvek je bio druželjubiv i pričljiv, a sada izgleda kao da mora da ispriča baš sve što nosi u sebi…o ljudima koje je poznavao, sretao, o godinama koje su se nagomilale kao pesak.
Posle smo sedeli u kafiću, deda je zadovoljno srkutao kapućino („Fino.Baš je ovo fino.“), na usnama mu je ostajala mlečna pena, a on je zadovoljno treptao na suncu i pričao, pričao…“ Išao sam kod lekara u Maribor, pa me poslao preko puta, znaš ona ulica što je levo od mosta, tamo je nekada živeo moj kolega, imao je dve ćerke, jedna se udala, a druga je radila u Bistrici, tamo u prodavnici, pored kafane, tu kafanu je držao naš komšija, ali mu žena otišla, a on posle šta će sam, pozvao brata kod sebe, a brat njegov je radio pre u kasapnici, tu smo baba i ja išli, kad je baba bila kod lekara, onog Radovanovića što je došao iz Kraljeva, a odatle je bio i naš blagajnik, on je imao brata blizanca, taj je otišao u Bosnu, pa se posle preselio, a mi kad smo se selili iz Celja, onda nas je selio muž od one što je imala kraću nogu, ali je ipak radila dugo u zadruzi, a onda zatvorili zadrugu, pa njena sestra rekla će da nam proda odlično sirće od jabuka, a mi smo u Slavoniji imali šljive, a žita nam davala njiva tri vagona, ona njiva što je uz zemlju od onih komšija preko puta, što su imali samo jednog sina, pa se on posle oženio…“
I tako smo mi pričali ceo dan. Ako. Tako ću i ja jednom.
Izvor: Jelica Greganović/blog.b92