Vreme spada među moje najveće neprijatelje. Dan započinjem ranim ustajanjem i unezverenim spremanjem. Zatim naizmenično molim i pretim: hajde, molim te, požuri, piški, obuci se, ne ne ne prvo gaćice a onda pantalone… obula si dve različite čarape… isključiću televizor ako ne požuriš… molim te, očešljaj se… nemoj ja da moram da te češljam…
Sledi uobičajeno ludilo normalnog radnog dana, a onda pozitivno ludilo normalnog vikenda.
A vremena nikada dovoljno.
Ali – najzad je došao taj dan. Odlučila sam da u goste pozovem prijateljicu sa detetom.
I skupila hrabrost.
Jer – moram da priznam da je kod mene haos.
Obično je u svakoj kući bar dnevna soba sređena, da se ne brukamo ako dođu gosti. Obično je i kod mene tako. Ili možda nije, jer trenutno mi je tamo:
Daska za peglanje
Veš koji čeka na red, po sistemu, ko čeka taj dočeka
Ćerkine igračke koje su tu ostale jer nije shvatila da “skloni svoje igračke iz hodnika” ne znači – odloži ih u dnevnu sobu
Jakne za koje na čiviluku nema mesta (da, čak i zimske, pa šta?)
Novogodišnji ukrasi koji iz meni nepoznatog razloga nisu našli put do plakara, pa sada tu vrebaju narednu priliku
Polu ispijena šolja jogurta (a, tu je, svuda sam je tražila!)
Komadići jabuke u plastičnom tanjiru, na podu iza fotelje (da, mama, sve sam pojela)
Kad smo već kod daske, pegle nigde nema, ne mogu da se setim gde sam je spustila…
Nema veze, sedećemo na terasi. Ali prvo moram da:
Pomerim bicikl i trotinet (još samo da smislim gde)
Izbacim đubre (terasa je rezervna pozicija, kad u kanti nema više mesta)
Pokupim veš koji se suši (i dodam ga gomili iz dnevne sobe)
Srećom, tu je trpezarija, za opuštenu atmosferu u stilu “naši smo”, tu ćemo nas dve da sedimo. Jedino ne znam gde da spustim dve šolje kafe i projice. Mislite da je to jednostavno? Sto je prekriven crtežima mog deteta, sve sama remek dela. Strašno se ljuti kad ih pomerim, ne smem da ih dotaknem.
Nikako ne smem da dozvolim da mi gošća proviri u kuhinju:
Sudopera je puna
Šporet sam ribala… kad ono beše…?
Dobro, makar je pod čist, i to je nešto.
A možda će hteti da opere ruke?
Kupatilo je ok, izuzmemo li da je lavabo umetnički “išaran” tragovima kreme za telo (ali mama, samo sam htela da mi ruke budu mekane i lepe), tečni sapun pri kraju (ali mama, samo sam htela da mi ruke budu čiste) a kada puna obezglavljenih “lalalupsi” igračka (ali mama, rekla si da njih smem da kupam).
Dečiju sobu neću ni da komentarišem.
Da, vreme spada u moje najveće neprijatelje. Jednostavno, ne postizavam.
Ipak, skupila sam hrabrost da pozovem goste, pa šta bude. Jer ovo je normalno (ratno) stanje u svim domovima gde ima dece. Gazimo po stvarima, skupljamo, sklanjamo, premeštamo – to je naša realnost. Ko se usudi da tvrdi da može bolje – čikam ga da dokaže!