Тата с великим Т

27 маја, 2015

 
Прича једне ћерке која свог тату види као најбољег на свету:
„Мјесец мај је најљепши мјесец у години. Бар је тако било док сам расла. Чим окачим нови календар на зид почињем да се радујем оном дану кад ће на ред стићи пета страница. Мјесец мај, прољеће у пуном замаху. Дан постаје дужи, бехар забијели по Сарајеву. Некада, давно, тај град је за мене био центар свјета. Ништа се није могло поредити са љепотом његових свјетала, нити мирисом који је лебдио изнад њега. Звук шадрвана и звон кише по старој калдрми. Мајске руже, мој рођендан.
Мјесец мај године 2015 више не личи на оне сретне странице календара. Овај је испуњен неким ружним, суровим причама из свакодневног живота. Свака у себи носи незамисливе трагедије које руше наше посљедње тврђаве здравог разума. Насиље у породицама је на скоро свакој насловној страници. Инцести, пребијена дјеца, престрашене и измрцварене жене. Убиства, самоубиства. Плач, крв и срушени снови.
otac-kcerОдавно не посједујем ТВ. Моја су дјеца одрасла без њега. Не читам ни новине. Немам ја срца за то. Читам неке лијепе књиге, сањам своје снове, крстарим по блоговима. Желим да останем разумна и нормална, ако тако нешто још увијек постоји. У посљедње вријеме и по блоговима читам приче о растуреним породицама, очевима пијаницама, злостављачима. Ко је одгојио те монструме? Чије их је рука тукла умјесто мазила? Зар је сила и мржња јача од љубави? Шта се десило са оним „љубав нема граница“?
Знам да на овом свијету постоје и другачији очеви од ових који пуне црне хронике. Због тога данас пишем причу о једном Тати којег би пожељела свакој породици. Љубав чини чуда и руши све баријере. Гајимо своје синове љубављу јер ће и они порасти и бити нечије Тате.
Из дјетињства памтим мирис свијеже мљевене кафе, татине пјене за бријање, његов парфем и Нивеа крема за руке која је увјек стајала крај врата. И сваки пут кад би ишао на посао наш мали ритуал. Ја, сасвим мала дјевојчица, како му стављам по тачкицу креме изнад сваког зглоба на прстима и размазујем Нивеу по његовим лијепим, њежним рукама. Онда би вишком намазала своје руке и пољубила га прије одласка. Тако је цијели дан његов мирис остајао уз мене. Мој тата и дан данас, у 82 години живота, има прекрасне њежне руке прошаране венама.
Некада, давно, наша кућа је мирисала на смјех, срећу, љубав и никад није била празна. Мирисала је и на терпентин, уљане боје, акварел. На срећно доба. Никако не на самоћу.
Без обзира колико му је био дуг и напоран дан никад га нисам видјела љутог и намрштеног. Ни једном није махнуо руком кад би га на вратима дочекала и рекла „сви очеви су у парку, хоћу и ја са тобом“. Спустио би ташну крај врата, подигао ме у наручје и одњео гдје год сам жељела. Сатима би неуморно слушао како вјежбам досадне скале на клавиру и тврдио да бољег концерта у животу није чуо.
Био је и неуморна публика док сам била у фази „Чоле и Локица“. Носао, љубио, мазио и у звијезде окивао своју принцезу кроз читав живот. Никад ни гласа повисио, ружно ни помислио а камоли изрекао. Ставио ме у крило па свој бијели џемпер, у коме је по кући ходао, око мене закопчавао и најозбиљније тврдио да ме је он лично родио. Сунцем својим ме звао. Увијек само љубав пружао. Кажу да синови имитирају своје очеве а кћери увијек траже некога налик своме тати. Не знам колико је то тачно, али ако јесте, онда знам разлог зашто сам увијек била вољена.
Све моје велике туге настале су онда кад су нам се животи раздвојили. Најупечатљивија од свих успомена везаних за њега је онај наш први сусрет по завршетку рата. Аеродром, Чикаго. Угледала сам га много прије него је он мене. Нервозно се шеткао испред покретних стаклених врата на долазној рампи . У руци букет љубичица, под мишком велики плишани медо. Ово би требао бити његов први сусрет са унуком који се родио у рату и поновни сусрет са унучицом и са његовим сунцем након готово 8 година.
Прошли смо царинску контролу и ја сам готово трчећим кораком кренула ка њему у потпуности заборављајући пртљаг. Мислила сам да ће ми срце дословно експлодирати од узбуђења и љубави према том човјеку који је увијек био мој ослонац. И извор невјероватне безграничне љубави. Кад ме је коначно угледао како трчим према њему стао је као укопан. Раширио руке. Та задња два-три корака су била као у успореном филму, слике су ми пролетале кроз главу, видјела сам себе његовим очима, малу дјевојчицу, па онда одраслу жену са двоје мале дјечице који су ми сада нервозно стискали руке.
Надомак његовом загрљају изгубила сам сву снагу. Обориле су ме све оне силне године без његове близине. Склизнула сам на кољена и умјесто његовог врата загрлила му ноге. И плакала на сав глас. Као да је све стало у том трену. И све се вртило око нас. Мислим да у том тренутку није било нити једно сухо око у нашој близини. Американци, који су и те како навикли на сличне сцене по аеродромима, аутобусним станицама и лукама, су са поштовањем застали и аплаузом испратили наш сусрет. Сви су се смјешкали, шмрцали и брисали сузе. Коначно сам му се вратила.
Живот нас је поново раздвојио на различите континенте али то је нека друга прича…..
Мој тата је човјек изузетног шарма и најљепшег срца који је икада ходао овим свијетом. Његов осмјех осваја апсолутно све и свакога.
Јеаn-Јаcques Rousseau, најутицајнији филозоф просветитељства, још давне 1750. године тврдио је да је одгој дјеце темељ друштва. О очевима је рекао „Ништа значајније не може учинити отац за своју дјецу, него то да воли њихову мајку.“ Зато Вас молим, одгајајмо своју дјецу љубављу. Она руши све границе безумља.”
Izvor: razumno.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама