Živimo u vremenu u kojem su pojmovi iz psihoterapije masovno zloupotrebljeni i postali su novo moćno sredstvo opravdavanja, odricanja odgovornosti i perverznog izvrtanja realnosti.
Kao što se pojedinici oslanjaju na horoskop ili Božju volju da bi izbegli odgovornost, tako su se danas mnogi prebacili na “magičnu” upotrebu terapijskih floskula.
Psihološki pojmovi se razvlače, rastežu, pervertiraju u nedogled:
„Moje granice“ – ili, u prevodu – : neću da izdržim ni najmanju frustraciju, pa ću te jednostavno izbrisati.
„Treba mi vreme za sebe“ – u stvarnosti: ne pada mi na pamet da se potrudim oko tebe, ali hajde da to nazovemo brigom o sebi.
„Ne javljam se jer sam naučio da ne moram da skačem na svačiji mig“ – a zapravo: bežim od obaveze koju odnos nosi, ali ću se praviti psihološki prosvećenim.
U pozadini stoji u manjem ili većem stepenu izražena narcistička dinamika: odnosi se doživljavaju kao pretnja grandioznom delu ličnosti.
I tu ulaze u igru poznate odbrane:
Pasivna agresija: „Nisam hteo da te opterećujem porukama.“ Istina: želim da te kaznim tišinom.
Splitting (crno-belo gledanje): „On je toksičan, morala sam da ga blokiram.“ Istina: ne mogu da podnesem nijanse – lakše mi je da si đubre.
Racionalizacija: „Nisam otišla na taj rođendan jer sam naučila da ne smem da se preopteretim.“ Istina: mrzelo me je, ali nemam hrabrosti da kažem baš to.
Idealizacija: „Terapeut mi je rekao da postavim granice!“ Istina: terapeut nikada nije rekao tako pojednostavljenu stvar, ali mi treba autoritet iza koga ću da sakrijem sopstvenu agresiju.
Projekcija: „On ne poštuje moje granice!“ Istina: ja ne mogu da podnesem njegove, pa mu pripisujem svoju nemoć.
Projektivna identifikacija: „On je bio agresivan, zato sam se povukla.“ Istina: ja sam projektovala sopstvenu ljutnju i ponašala se tako da on zaista pukne.
Poništavanje: „Sada postavljam granice, radim na sebi, učim da volim sebe.“ Istina: juče sam bila hladna i sebična, pa sada ritualno brišem tragove lepim fejzbuk postom o ljubavi prema sebi.
Obezvređivanje: „Zapravo mi je bolje bez njega, on je emocionalno nezreli avojdant i veliki narcis.“ Istina: više volim da ga uništim u svojoj glavi nego da osetim bol gubitka.
Ironija je da je terapijski jezik stvoren za povezivanje, za istinu i ljubav. A na Instagramu i TikToku pretvoren je u oružje individualizma koje nas zapravo osiromašuje za odnose.
Kada terapijski jezik upadne u narcističku matricu, on prestaje da bude put ka istini. Postaje štit za bekstvo od ranjivosti i frustracije, a samim tim i od ljubavi.
Svaka „granica“ koja je zapravo kazna, svako „vreme za sebe“ koje je samo izbegavanje, odvajaju nas od ljudi, od zajedništva i smisla i, u većoj ili manjoj meri, vode u inkapsuliranost sopstvene grandiozne samodovoljnosti.
A iza te grandioznosti ne stoji snaga, nego očaj.
Autor: Renata Senić, psihoterapeut