Nisam imala iPhone, ni laptop, ni Xbox. Igrala sam žmurke, vozila sam BMX… Išla sam kući kada je počinjao mrak… Mama me nije zvala mobilnim, već je vikala ‘KUUUĆIIII!’ Umesto na Fejsbuku provodila sam celi dan na travi, u pesku… Nisam sedela u kući i igrala igrice, već sam se mlatila napolju sa najboljim ortakom… Nisam jurila u Need for speed, nego sam se sankala u parku i lomila ruke, smejala i 
dolazila kući ushićena tek kad mi se prsti skroz zalede… Nije bilo antibakterijskog gela, već smo se igrali blatom i zemljom… Svako jutro smo gledali Tom i Džerija i Pticu trkačicu, a ne neke retardirane japanske crtaće… Jeli bismo sladoled, bacali petarde i noću pričali strašne priče, a ne išli naokolo sa noževima i boli se međusobno… Uveče bih legla u krevet, bez ijedne brige u glavi. To su bili dani, to je bio život…