Једна моја пријатељица је годинама трпела најгоре могуће насиље од стране свог мужа, од батина до увреда и понижавања сваке врсте. Трпела и ћутала, сматрајући да је то најбоље за њену децу, јер, један је дом, боље икаква породица него обележје детета из разведеног брака. Све до једног дана када је син стао испред ње, заштитио је од ударца, а затим јој рекао: докле више. Спаковао јој је торбу и извео је из куће. Следиле су две мучне године борбе са институцијама, једнако болне као и насиље које је у браку трпела, али није смела назад. Кад год би се поколебала и клекла од понижења, видела би синовљев поглед и знала је да његову жртву не сме погазити.
Ево нам данас ове приче на општедруштвеном нивоу.
Млади су нам се побунили. Прво су нас изненадили јер нисмо знали да су такви. Онда смо почели да их подржавамо, па да навијамо. Али се и даље питамо шта их је мотивисало да се из пасивног стања преобрате у револуционаре, промишљене, одмерене, организоване.
Мени се чини да се млади нису побунили против власти и система који их меље и бије, већ против свих старијих, против својих родитеља, наставника, комшија, рођака, пријатеља… Побунили су се против пристајања, ћутања, страха, бесних разговора и оптужби између своја четири зида који се размиле у полтронство на свежем ваздуху, против свеопштег лицемерја овог друштва које се заклиње у младост, али дозвољава да се та младост извози и поништава уценама.
У причи с почетка, сину је на крају пукло трпило. Изабрао је мајку борца, а не мученицу у модрицама. Ризиковао је. Тако су наши млади коначно рекли: докле више. И стали испред својих преплашених родитеља да им покажу какав живот они заправо желе.
И показали су колико их вређају реченице са којима су одрасли: па шта, боље ти је ћути, шта ми можемо, увек је овако било, преварили су нас сто пута…Све то су поништили личном храброшћу, доследним ставом, солидарним договорима, апсолутном организацијом. Неодустајањем. Разумевањем система. Одбијањем да се разговара са ненадлежним. Одбијањем да се преговара о договореном и подразумевајућем. Захтевима да свако ради свој посао. Неосвртањем на увреде и уцене. Ставили су свој живот на чекање да би обезбедили нешто боље, трајно и смислено.
У првом таласу побуне њихови наставници и родитељи су били поносни. Указивали су на то како су одгајили сјајну децу. А затим су их издали.
Јер…родитељи су, такође, незадовољни. Али се крију иза леђа своје деце и не мрдају. Има родитеља лекара, судија, полицајаца, службеника, пољопривредника, пензионера, радника на фабричким тракама. И сви су незадовољни. Кажу: систем је лош, да ли ће студенти издржати. Навијају и немају појма одакле би почели. Треба им неко да их поведе. А немају поверења ни у кога. Па су изабрали да чекају и навијају.
Наставници су у преговорима. Раде све оно на шта им деца указују као погрешно и недолично. Преговарају о нечему што је пре годину дана одлучено и потписано. Трпе увреде и претње. Праве се да су изненађени оваквим наступом надлежних. Размишљају да ли ће почети ново полугодиште. Прерачунавају понуђене проценте. Заборављају да су уз те проценте имали и неке друге захтеве. Дозвољавају себи да забораве насиље, администрацију, преопширне програме, дебакле на матурским тестирањима, извештаје о постигнућима на светском нивоу, свеопште урушавање угледа школе. То су исти они наставници који траже поштовање од својих ученика и сматрају да на то имају право. По чему? Деца су им примером показала како се чува достојанство и шта су спремни да поштују. Али, они то неће. Плаше се. Грде синдикате. Спремно сагињу главу. Продају своје дипломе за мале паре. Брукају професију и напоре младих људи који желе правду.
Како ће сад исти ти наставници стати пред своју децу? Са којим изговором? Како ће им објаснити да су из дугорочног штрајка извукли рестлове од пар процената, а заборавили на своје ђаке? Оне коју су учили и оне које и даље уче. Јер они представљају школу као институцију пред том децом. А та школа не функционише. Ту нико није задовољан. Ни деца. Ни родитељи. Ни наставници. Хоће ли рећи да су морали? Јер од нечег мора да се живи, прете им, разочарани су, нема слоге, издали су их синдикати…Деца то неће разумети. И не треба. Када им следећи пут буду измакли столицу, треба да знају да то није ништа лично, већ одговор на ћутање и пристајање.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца