Jedna moja prijateljica je godinama trpela najgore moguće nasilje od strane svog muža, od batina do uvreda i ponižavanja svake vrste. Trpela i ćutala, smatrajući da je to najbolje za njenu decu, jer, jedan je dom, bolje ikakva porodica nego obeležje deteta iz razvedenog braka. Sve do jednog dana kada je sin stao ispred nje, zaštitio je od udarca, a zatim joj rekao: dokle više. Spakovao joj je torbu i izveo je iz kuće. Sledile su dve mučne godine borbe sa institucijama, jednako bolne kao i nasilje koje je u braku trpela, ali nije smela nazad. Kad god bi se pokolebala i klekla od poniženja, videla bi sinovljev pogled i znala je da njegovu žrtvu ne sme pogaziti.
Evo nam danas ove priče na opštedruštvenom nivou.
Mladi su nam se pobunili. Prvo su nas iznenadili jer nismo znali da su takvi. Onda smo počeli da ih podržavamo, pa da navijamo. Ali se i dalje pitamo šta ih je motivisalo da se iz pasivnog stanja preobrate u revolucionare, promišljene, odmerene, organizovane.
Meni se čini da se mladi nisu pobunili protiv vlasti i sistema koji ih melje i bije, već protiv svih starijih, protiv svojih roditelja, nastavnika, komšija, rođaka, prijatelja… Pobunili su se protiv pristajanja, ćutanja, straha, besnih razgovora i optužbi između svoja četiri zida koji se razmile u poltronstvo na svežem vazduhu, protiv sveopšteg licemerja ovog društva koje se zaklinje u mladost, ali dozvoljava da se ta mladost izvozi i poništava ucenama.
U priči s početka, sinu je na kraju puklo trpilo. Izabrao je majku borca, a ne mučenicu u modricama. Rizikovao je. Tako su naši mladi konačno rekli: dokle više. I stali ispred svojih preplašenih roditelja da im pokažu kakav život oni zapravo žele.
I pokazali su koliko ih vređaju rečenice sa kojima su odrasli: pa šta, bolje ti je ćuti, šta mi možemo, uvek je ovako bilo, prevarili su nas sto puta…Sve to su poništili ličnom hrabrošću, doslednim stavom, solidarnim dogovorima, apsolutnom organizacijom. Neodustajanjem. Razumevanjem sistema. Odbijanjem da se razgovara sa nenadležnim. Odbijanjem da se pregovara o dogovorenom i podrazumevajućem. Zahtevima da svako radi svoj posao. Neosvrtanjem na uvrede i ucene. Stavili su svoj život na čekanje da bi obezbedili nešto bolje, trajno i smisleno.
U prvom talasu pobune njihovi nastavnici i roditelji su bili ponosni. Ukazivali su na to kako su odgajili sjajnu decu. A zatim su ih izdali.
Jer…roditelji su, takođe, nezadovoljni. Ali se kriju iza leđa svoje dece i ne mrdaju. Ima roditelja lekara, sudija, policajaca, službenika, poljoprivrednika, penzionera, radnika na fabričkim trakama. I svi su nezadovoljni. Kažu: sistem je loš, da li će studenti izdržati. Navijaju i nemaju pojma odakle bi počeli. Treba im neko da ih povede. A nemaju poverenja ni u koga. Pa su izabrali da čekaju i navijaju.
Nastavnici su u pregovorima. Rade sve ono na šta im deca ukazuju kao pogrešno i nedolično. Pregovaraju o nečemu što je pre godinu dana odlučeno i potpisano. Trpe uvrede i pretnje. Prave se da su iznenađeni ovakvim nastupom nadležnih. Razmišljaju da li će početi novo polugodište. Preračunavaju ponuđene procente. Zaboravljaju da su uz te procente imali i neke druge zahteve. Dozvoljavaju sebi da zaborave nasilje, administraciju, preopširne programe, debakle na maturskim testiranjima, izveštaje o postignućima na svetskom nivou, sveopšte urušavanje ugleda škole. To su isti oni nastavnici koji traže poštovanje od svojih učenika i smatraju da na to imaju pravo. Po čemu? Deca su im primerom pokazala kako se čuva dostojanstvo i šta su spremni da poštuju. Ali, oni to neće. Plaše se. Grde sindikate. Spremno saginju glavu. Prodaju svoje diplome za male pare. Brukaju profesiju i napore mladih ljudi koji žele pravdu.
Kako će sad isti ti nastavnici stati pred svoju decu? Sa kojim izgovorom? Kako će im objasniti da su iz dugoročnog štrajka izvukli restlove od par procenata, a zaboravili na svoje đake? One koju su učili i one koje i dalje uče. Jer oni predstavljaju školu kao instituciju pred tom decom. A ta škola ne funkcioniše. Tu niko nije zadovoljan. Ni deca. Ni roditelji. Ni nastavnici. Hoće li reći da su morali? Jer od nečeg mora da se živi, prete im, razočarani su, nema sloge, izdali su ih sindikati…Deca to neće razumeti. I ne treba. Kada im sledeći put budu izmakli stolicu, treba da znaju da to nije ništa lično, već odgovor na ćutanje i pristajanje.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca