Kada si me rađala, borila sam se za život, jer mi se, po tvojoj priči, obmotala pupčana vrpca oko vrata, pa su lekari morali da koriste vakuum, da bi u jednom momentu rekli „Ostavi dete, spasavajmo ženu!”. Ti si na te reči odlučila još više da se boriš, jer si htela baš mene. Kažu da ta poteškoća, kada se detetu obmota vrpca oko glave, posle nekako i odredi to dete, čoveka u određenom smislu…
Obožavala si me i sve u vezi sa mnom. Mislila si da sam najlepše dete ikada rođeno. Mnogo godina kasnije ti je tvoja mama rekla, da ni M. ni ja nismo najlepši, no to nije smelo da ti se kaže. Oblačila si me po Burdi, kupovala mi stvari u inostranstvu, igrala se sa mnom i veoma vodila računa da se dobro i važno osećam i kada je nakon moje druge godine došao M. to je uticalo da dugo verujem da sam posebna, u svakom smislu.
Kada sam napunila pet godina, procenila si da je pravo vreme za učenje engleskog jezika i tu si nam vrlo pažljivo izabrala nastavnicu, koja je učinila sve da ja taj jezik i zavolim. Podržavala si moju želju za sportskim aktivnostima, gimnastika, atletika, skijanje. Rano si me učlanila u biblioteku, malo si mi sugerisala koje bi knjige trebalo da uzimam na čitanje, malo manje si me puštala da sama to radim, jer sam više volela „laku literaturu”, kao i moja ćerka.
Školske obaveze su bile delimično moje, delimično zajedničke, kada bi osetila da počinjem da zabušavam. Tada bi me učila da razlikujem važno od nevažnog, podvlačeći fluorescentnim flomasterima ono što baš treba da znam.
Onda ide malo osetljiviji period, kada smo dve godine živeli odvojeno od tebe, dolazila si vikendom i tada si mi bila veoma malo draga, jer si glumila kontrolora, danas znam, veoma opravdano. Oko sedmog razreda kreće baš buran period, koji smo svi teško podnosili. I tada si me hrabrila da to mogu da izguram. Gimnazija je samo prividno, prvih godinu i po, delovala kao dobar izbor, gde sam se pronašla i smirila. U tom periodu sam osećala neku neobjašnjivu odbojnost prema tebi, smetalo mi je sve u vezi sa tobom. Ne znam da li očekivano ili ne, tek i tu kreću turbulencije, mnogo intenzivnije nego u osnovnoj skoli. U tom periodu smo čak mislili da ćemo se zauvek rastati…ipak su, hvala svemiru, višoj sili, bogu postojali drugačiji, bolji planovi za nas. Dobila sam drugu šansu, ne znajući koliko sam vas sve povredila, jer ste mi sve po automatizmu oprostili.
Na fakultetu počinjem iskreno da te volim, razumem i mnogo više cenim sve sto si radila za mene. I stvarno razumem zašto si bila onoliko zahtevna, to me je trglo i vodilo u dobrom pravcu. Jesi me malo gnjavila da se ne opustam, jesi insistirala da ako hocu da oduzim studije, onda treba i da radim. Izgurale smo i to. Zahvaljujuci tvojoj bezgranicnoj ljubavi i veri u mene, onda kada ja nisam imala apsolutno nikakvu pozitivnu sliku o sebi i kada mi je samopostovanje bilo do clanaka i onome sta zelim, polako sam se pronalazila. Ti si me hrabrila, podsticala, motivisala, pa je dalje skolovanje dobro proslo.
Kada sam i sama postala mama, cini mi se da sam jos vise cenila sta si sve radila za mene, bolje razumela. Fale mi reci da se izrazim koliko si mi se nasla, pomagala, bila naprosto tu. Sa rodjenjem drugogog deteta nasa veza je bila dublja i zrelija, a svet oko mene je svedok da nisam uvek laka za saradnju…
Ovo je sve ukratko napisano, iako mozda ne deluje tako, jer u stvari imam potrebu da ti se zahvalim…
Hvala sto si bas mene zelela i tako se grcevito za mene borila, hvala sto si me razumela, vise slusala, manje pricala, hvala sto si cutala kada je to trebalo. Hvala sto si me naucila koliko je vazno da se grlimo i da je u redu da taj zagrljaj dugo traje. Danas i ja umem da grlim. Hvala ti za svaku krpicu koju si mi kupila, cak i kada nije bila po mojoj meri. Hvala ti za svaku neprospavanu noc, nocno ustajanje i pokrivanje. Hvala ti za svaki rucak, koji mi i danas kuvas da mi olaksas, pa nosim te tegle i posude po prevozu. Evo, vise ti ne zameram ako nisu upakovane u najfiniju kesu, bas sam napredovala, zar ne? Hvala sto i sada hoces da cuvas nasu decu, mada znam da ti nadjem zamerke, no evo, vezbam da ih progutam , da imam bolju ulogu od uloge lovca na greske.
Hvala sto ti je stalo da moja polovina i ja izlazimo, budemo sami, negujemo nas odnos, pa ti bas tada spontano izrazis zelju da deca spavaju kod vas. Hvala sto nam kupujes karte za pozoriste, jer ti imas vise vremena da se provozas do grada, da se ja ne mucim.
Mama, ovo je vec preobimno, a ti volis ovde i sada, kratke i jasne izraze. Vec sam duboko zasla u termin preopsirno i cini mi se da bih jos beskrajno mogla da pisem. Gotovo sam sigurna da ce biti predugo za citanje bilo kome, ukljucujuci i tebe, no ipak sam napisala.
Nadam se da cu upola biti dobra mama, kao sto si ti meni, iako govoris da je tvoja mama bila bolja od moje. Eto, a u tinejdzerskim godinama sam se zaklinjala da cu biti sigurno bolji roditelj i od tebe i od tate…
Draga moja mama, zadovoljstvo je moje sto se poznajemo…