Većina osnovaca je poslednjih nedelja od svojih nastavnika srpskog jezika dobila spisak lektire za naredni razred, a poneko i konkretan zadatak da nešto od toga pročita preko raspusta. To je, u praksi, trenutak u godini kad roditelji zaista pogledaju šta je na spisku — ne uopšteno, kao temu za raspravu, nego konkretno, naslov po naslov, jer treba naći ili kupiti knjigu.
A tad se otvore i teme za raspravu, pa se neko silno iznenadi što vidi da deca i dan danas čitaju iste lektire koje smo čitali pre 40 godina, a drugi sumnjičavo posmatraju nove naslove jer smatraju da moderni pisci ni slučajno ne smeju dobiti isti prostor koji su imali Nušić ili Ćopić.
Za peti razred, na primer, obavezan deo domaće lektire čine odlomci iz „Robinzona Krusoa“, Nušićevi „Hajduci“ i „Doživljaji Toma Sojera“ ili „Haklberija Fina“, uz narodne pesme i bajke. Uz to postoji i dopunski izbor iz kog nastavnik bira do tri dela — a tu se, istina, već nalaze i autorke poput Grozdane Olujić ili Vide Ognjenović. U šestom razredu je slična podela: u delu koji se obrađuje na času ima i Desanke Maksimović i Svetlane Velmar-Janković, ali za takozvani dopunski izbor, iz kog nastavnik bira tri do pet naslova za samostalno čitanje, ponuđeni su Ćopićevi „Orlovi rano lete“, Molnarovi „Dečaci Pavlove ulice“, Sjenkjevičevo „Kroz pustinju i prašumu“ i Džek Londonov „Zov divljine“.
Ali, ma koliko cenili Nušićevu genijalnost i neponovljiv humor čiji stil ne bledi, ne možemo da ne primetimo da se ni generacija rođena devedesetih sa „Orlovima“ nije poistovećivala zato što je posebno cenila srednjovekovnu odbranu tvrđave, nego zato što je u njemu prepoznavala nešto od sopstvenog dečaštva — drugarstvo, pobunu protiv starijih, osećaj da je svet nepravedan prema mladima. Danas, kad detetu date isti tekst, ono ne prepoznaje gotovo ništa. Ne prepoznaje jezik, ne prepoznaje kontekst, ne prepoznaje čak ni oblik odrastanja koji se u knjizi opisuje. Najbliže što današnji osnovac može da razume jeste možda Gradimir Stojković i njegov „Hajduk u Beogradu“ — deca koja idu na ekskurzije, druže se, izlaze u grad, imaju svoje male tajne i sukobe sa roditeljima, samo bez telefona u ruci. To je već ivica onoga što deca danas mogu da dožive kao „svoje“. Sve pre toga je za njih, u najboljem slučaju, istorijska građa.
Tu se nameće i jedna stvar koja se u ovim raspravama gotovo nikad ne pominje, a trebalo bi: čitava ta okosnica domaće lektire je, uglavnom, priča o dečacima. „Robinzon Kruso“, „Hajduci“, „Tom Sojer“, „Orlovi rano lete“, „Dečaci Pavlove ulice“, „Zov divljine“ — redom su to muške družine, muške avanture, muško odrastanje kroz sukob, pobunu i preživljavanje. Devojčice se u toj lektiri pojavljuju najčešće kao sporedni likovi ili se ne pojavljuju uopšte. „Hajdi“, jedna od retkih klasičnih priča sa devojčicom u glavnoj ulozi, ne nalazi se ni na jednom od ovih zvaničnih spiskova za peti i šesti razred — kruži jedino kao komercijalno izdanje koje škole mogu, ali ne moraju, da uzmu u obzir. To ne znači da devojčice ne čitaju „Toma Sojera“ jednako pažljivo kao dečaci, niti da dečaci ne bi mogli da se povežu sa junakinjom.
Ali vredi postaviti pitanje zašto je „avantura“ u našoj školskoj lektiri gotovo po pravilu dečačka kategorija, dok su devojke, kad se uopšte pojave, najčešće u pratećim ulogama — i da li bi taj disbalans, a ne samo zastarelost pojedinih naslova, trebalo da bude deo razgovora o osavremenjivanju.
Nedavni tekst Euronjuz Srbije, u kom profesorka srpskog jezika i književnosti govori o tome da sve više učenika lektiru zapravo ne čita nego je „sluša“ prepričanu preko ChatGPT-ja, tu stvar samo dodatno osvetljava. Zanimljivo je da sagovornica, iako podržava izmenu spiska, upozorava da to ne treba raditi pod pritiskom trenutnog trenda — jer trend, kaže, ne znači da je nešto dobro, a kvalitet dela se meri vremenom, ne modom. To je pošten i, čini mi se, potpuno tačan stav. Međutim, problem nije u tome da đaci koriste veštačku inteligenciju, već u tome što veliki broj njih uopšte nema naviku, pa ni želju, da uđe u tekst koji ne razume na prvo čitanje — a upravo to je ono što lektira treba da uči, mnogo pre nego što nauči bilo koju konkretnu priču.
S jedne strane stoji argument da klasici nose jezik, istorijsku svest i estetski standard koji se ne stiče lakim štivom — da dete koje se nikad ne suoči sa težim rečenicama, arhaičnim rečima i sporijim ritmom pripovedanja gubi nešto što mu kasnije niko neće nadoknaditi. To je tačno, i ne treba ga olako odbaciti samo zato što zvuči konzervativno. Postoji vrednost u naporu, u tekstu koji se ne otvara odmah, u trenju koje sazrevanje i traži.
S druge strane, postoji podjednako ozbiljan argument da lektira koja se ne dodiruje sa detetovim iskustvom ne uči ničemu, nego samo trenira veštinu prepisivanja tuđih interpretacija sa interneta — što, ironično, savršeno funkcioniše upravo uz alate poput ChatGPT-ja. Kad dete ne razume ni kontekst ni polovinu rečnika, ono ne uči da čita pažljivije; ono uči da čitanje nije za njega, i da postoji prečica. To je poraz veći od bilo kog „izbacivanja“ romana sa spiska.
Rešenje verovatno nije ni potpuno rušenje spiska ni njegovo čuvanje kao muzejskog eksponata. Realnije je ono što se u istom tekstu pominje kao mogućnost — veći prostor za profesore da, u okviru osnovnog korpusa dela koja nose jezik i vrednost, sami prilagođavaju izbor sastavu odeljenja i interesovanjima dece. To zahteva poverenje u struku, što je u srpskom obrazovnom sistemu uvek teže dobiti nego uvesti novi pravilnik. Ali alternativa — spisak koji se čita samo preko sažetaka veštačke inteligencije — nije čuvanje tradicije. To je njeno tiho gašenje, samo sporije i uz više licemerja.