Већ знам, сад крећу они моменти, из крајности у крајност. Прочитали сте наслов, преврнули очима, аплоадујући још један албум срцесрце беба срцесрце у којем има 126 истих фотки вашег детета (стварно су исте нама, знам да нису вама) и једва чекате лајкове, фејвове, тапшање или се помислили: “Паметна жена, видиш какво је вријеме дошло, педофили, киднапери (не знам ни да ли се овако пише, али поправиће лектор), шта има да излаже дијете ризику? Ето, нек’ је неко паметан!”
Нисам паметна. Само сам ужасно себична. Сјећам се кад су ми је дали у руке, онако модру, крваву, мени уморној након 24х порођаја, како сам помислила како никад ниједна мама није родила ништа тако савршено, тако прелијепо па види јој очи (а ни виђеле се нису) па види уво, Боже она има уво па погледај тај мали ножни прст. Kад су ми је доносили да је нахраним, знала сам сатима лежати тако и гледати у ту своју модру векну, испуцалих капилара на капцима, с милијама на носу. Ма никад ништа љепше нисте виђели! Нисте, кад вам кажем.
А јесте. Знам да јесте. Људи су јој тако у пролазу налазили мане, шалећи се с њеним мало клемпавим ушима (морала је нешто и од маме наслиједити), с њеним флекицама на носу и све као кроз шалу. Жао ми је, нема шале с нечим што сам ја родила. Ту долазимо до кључног одговора на непостављено питање зашто нећете виђети моју Лолу на друштвеним мрежама. Знам да нисте ни питали, јер сви ми ионако све знамо. Моја сестра би сад додала како сам лицемјерна, јер забога и на оним фоткама с њеним дијеловима тијела се скоро све види.
Мој муж, сад већ потврдно, клима главом мислећи како је баш он заслужан за то што наше бебе нема на Твитерима и Фејсбуцима (ако занемаримо оне прстиће, ручице, ноге, чарапе, профиле и слично). Сјећам се, извозе ме из сале, довозе до окупљене гомиле која није ни свјесна да се ја њих ни не сјећам, али хвала им што су дошли да буду са мном на порођају, испред сале. Мој Горан који, у свом том хаосу, на сав глас говори: НЕМА ФОТKИ НА ДРУШТВЕНИМ МРЕЖАМА. Kрај.
Не, нису разлог терористи, киднапери, педофили, зле чике, није ни разлог чињеница да се унервозим кад морам да скролујем седам минута по феед-у док не нестану све фотке бебе xxx која је научила да хода па сад пратимо сваки корак, није разлог чак ни то што ми се цијели мој онлине живот мучи од фотки крвавих беба, измучених мајки и качења фотке на ФБ и прије него је мајка узела бебу. Свако има своје мотиве за било шта и ко сам ја да осуђујем. ОK, можда само мало осуђујем.
Разлог је тај што ми је страшна помисао да нешто тако савршено може бити предмет површних коментатора. Можда би јој тражили (и нашли) ману, упоређивали на кога личи, показивали на кафама и славама, кликтали лајк и писали коментаре које пишу свакој беби. Можда је не би ни примијетили. Можда би им била ружна. Можда би им била најљепша беба на свијету. Није ни важно. Знам колико интернет може бити страшан и бруталан, искусила сам то на својој кожи и баш зато не могу и не желим да и она буде дио тог површног хаоса. Јер сам и сама била присутна на кафама жена које су се домунђавале говорећи: “Па види јој дијете, више личи на ђечака него на цурицу” или “Ето, па нек’ неко каже да су све бебе лијепе, погледај њену.” Не ради се о несигурности већ о чињеници да интернет неке љепоте ни не заслужује.
Наставићу са својим одговором: “Нека сама одлучи кад одрасте да ли жели да буде на интернету или не”, јер се допада људима који питају: “Па како то да ти, која све дијелиш, ниси подијелила Лолу на ФБ?”
А ви, пажљиво с ријечима. Шта год радили, о коме год причали, имајте на уму: “Не радите другима што не желите да други раде вама.”
А ја одох да видим шта је срцесрце беба срцесрце данас урадила.
Извор: Лоламагазин