Трећег и четвртог маја у Србији треба све да стане. Не, то није протест. Ћутање од пар минута треба да буде време сећања и преиспитивања. Као што Јапан сваке године, на дан бомбардовања атомским оружјем, застане, сагне главу и помоли се… да се такво нешто никада више не деси. Минути ћутања и погледа у себе, било на улици, у кући или канцеларији. Солидарност, хуманост, саучешће, можда и општа катарза.
Нама су стрељана деца. А можда су могла бити спашена. Само да је систем био читав. Дечак убица из Рибникара је засигурно показивао знаке нестабилности. Нико их није видео. Остављен сам себи, пуцао је на цео свет. Младић убица је рафално покосио своје дојучерашње другове. Није се обазирао на молбе за милост. Слеп, у потреби за осветом, метком је пресудио свему што се миче. И он је могао бити спречен. Толико пута је пријављиван, знало се за оружје које његов отац има у кући, али он је био нечији, недодирљив.
Жртве од трећег и четвртог маја очајно траже саучешће и кајање, оно просто, обично, људско, без перформанса и политичког замајавања. Људи су то осетили. Неколицина. Остали су пролазили, журили за својим послом, а на пар места су момци скривени капуљачама викали, трубили из кола, добацивали и гласно провоцирали. Зашто? Шта су њихови аргументи? Против чега су то они?
Више пута сам покушавала да разговарам са онима који ”само хоће да наставе да живе нормално”. Међутим, ту дијалога нема. Они су само против. Коју год чињеницу да им предочиш, они одговарају наученим флоскулама: а, кога би ти …не може мени нико да ограничава слободу кретања… ћути, може и горе… млади су изманипулисани… све то праве неки страни центри моћи… нећу да се мешам, не тиче ме се…тако је увек било…
Па, ево за њих, гласне противнике, спремне и на псовку и на палицу, али и за немешајуће ћутаче, који мисле да је све узалуд, неколико питања, бруталних, намерно смишљених да заболи:
– Јутро као и свако друго, испратите дете у школу, успут ћаскате и нешто планирате, или се у журби препирете, можда га нешто и грдите. После сат времена чујете за гужву у школи, зовете, нико ништа не зна, кажу пуцњава, јурите, има мртвих, обилазите и вирите, вучете за рукав све које знате, молите полицајце и лекаре, сви вас обилазе, а онда вас позову у станицу полиције и читају списак убијених. Знате зашто сте ту. Свако име долази из заглушујуће магле, али се молите, последњом снагом се молите да је све нека грешка. А онда вам реалност одсече руке и ноге, остави само главу са којом не знате шта да радите. Како вам је?
– Сеоско окупљање. Деца одлазе да се друже, као и обично. Чујете рафале, неко вам у паници лупа на капији, дозивање и хаос свуда. Стижете, крв и тела у мраку. Налазите своје дете, још дише, грлите га и храбрите, обећавате, а оно умире. Како вам је?
– Радите у фабрици која је скоро свечано отворена. Недовољно је. Зато радите још неке додатне послове. Али уморни сте. У фабрици нема пауза, нема седења, забрањено је. Деца то не разумеју. Кажу да сте неспособни. Јер, како други, како остали…Они путују, имају лепе телефоне, модерне патике. Онда плаћате на позајмицу сваки дечији хир. Нека они бар имају. Али деца неуморна у захтевима. Грдите их, али слушате, гребете и прашину из новчаника само да не крену погрешним путем, само да сачувате елементарно достојанство родитеља. Како вам је?
– Дете вам уписује средњу школу. Упоредо иде на курс немачког. Већ га видите као лекара или инжењера јер је талентовано, паметно, лепо, образовано. Студије су готове и ви га пратите далеко. Више неће бити ту да га гледате, мазите, причате. Не спавате дан, ноћ, чежња вас празни и окива, али кад вибер зазвони, бришете умор, затежете боре, причате весело, а онда, када је разговор готов, када га преклопи тишина, гледате у празно. Све ређе плачете, кажете: боље да га желим, него да га жалим. И идете даље. Како вам је?
Има још питања. Можда и бруталнијих. Али немам више снаге. Све што нам треба је свест. Свест да нисмо само на свету, нисмо важнији од других, имамо обавезу у друштву, а не само права, да је држава наша, свију нас, а не ексклузивно нечија, да она не сме лежати на лажи и манипулацији, да је свако дете наше дете, да нису ничија деца важнија од других, ничија породица светија. Из те свести ниче правда. И закони једнаки за све. И суштина друштва. И мир, срећа, задовољство, блажена јутра и сигурне ноћи.
Зато, следећи пут, пре него што навучете капуљачу, пре него што равнодушно прођете бојећи се да вас неко не помеша са демонстрантима, пре него вам почне радно време, помислите: можда је могло бити моје дете, муж, сестра…
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца