КАО једно од решења за стабилизацију пензијског система, министар финансија Душан Вујовић најавио је могућност увођења другог стуба осигурања, односно обавезну уплату у приватне пензијске фондове. То би, међутим, сматрају поједини стручњаци, практично значило умањење већ смањених пензија, додатно задуживање или тражење неког трећег начина финансирања садашњих примања најстаријих, рецимо, из прихода од продаје јавних предузећа, што је обично кратког даха.

Министар Вујовић сматра да је садашњи пензијски систем у Србији скоро неодржив. Он очекује да ће држава успети да мотивише све да у пуној мери плаћају порезе и доприносе на плате, али се као једно од решења разматра и увођење другог стуба осигурања који ће бити мотивација за људе да улажу више, да обезбеђују своју будућност и да на тај начин помогну да се балансира постојећи фонд.

Катарина Станић, експерт за пензије и пензијске системе, тврди за „Новости“ да је други стуб експеримент са неизвесним и дискутабилним исходом у будућности, али сасвим извесним у садашњем тренутку, а то је додатни притисак на већ проблематично финансирање пензија.

– У ситуацији када се већ годинама мучимо с текућим финансирањем пензија звучи невероватно да се о другом стубу уопште и размишља – каже Станићева. – То би значило обавезно плаћање доприноса у приватне пензијске фондове. Такав пензијски модел је деведесетих година дизајнирала Светска банка, а он практично осим у државама Латинске Америке, постоји само још у источноевропским земљама. Њихова искуства су прилично неповољна, па су га неке земље већ и укинуле – Мађарска и Пољска – док Словенија никад није ни пристала да га уведе.

У развијеним земљама Европске уније „други стуб“ не постоји, иако је у неким од њих улога приватног осигурања традиционално значајна, као што су скандинавске земље, Холандија, Швајцарска, Енглеска. И Светска банка у међувремену прилично је променила препоруке везане за пензијски систем и на неки начин одустала од његове примене.

Приватни фондови такође, наглашава наша саговорница, не гарантују ни висину пензије, па у неким земљама које су увеле овај модел држава на себе преузима обавезу гарантовања неке минималне пензије.

– Питање редовне уплате доприноса је, с друге стране, питање за пореску управу – објашњава Станићева. – Нико неће бити довољно мотивисан да добровољно уплаћује порезе и доприносе независно од њихове висине или онога што ће заузврат добити у будућности. Ни у Шведској се не плаћају зато што то неко воли или је мотивисан, већ зато што зна да мора и плаши се последица уколико их не плати. Значи, треба радити на спровођењу законских обавеза.

Увођење било ког стуба осигурања, поред првог који је обавезан у сваком систему, не подразумева укидање основног, обавезног осигурања. Да би обавезно приватно осигурање добро функционисало подразумева се да осигураници имају добре зараде и да се на основу тога могу издвајати проценти и за приватно и за обавезно осигурање, да је национална економија стабилна, да су развијена финансијска тржишта како би имали где да пласирају прикупљени новац и оплођују капитал … Тога у Србији засад нема. Такође је нејасно и како би увођење обавезног приватног осигурања допринело финансијској одрживости обавезног социјалног осигурања, како се могло чути ових дана.

УВЕЛИ ПА УКИНУЛИ

МАЂАРСКА и Пољска су већ укинуле други стуб, на истом путу је и Бугарска, док су га Словачка, Летонија и Литванија знатно ограничиле. Земље које никада нису размишљале о увођењу овог модела су Словенија, Чешка, као и већина развијених земаља попут Немачке, Аустрије, Француске, САД или Канаде.

Ј. Ж. СКЕНДЕРИЈА 

Извор: novosti.rs