Текст у наставку написала је на свом ФБ профилу 1. фебруара Моња Јовић, мама три девојке, од којих је једна новосадски студент.
„Чујем се синоћ са најстаријим дететом, које је, ето, новосадска студенткиња, и након што јој обавезно надробим да пије гвожђе због анемије и изговорим још педесет упозорења на живот које као да изговара моја баба Драгиња – кажем јој и да се чува, да буде опрезна јер се намножило тих лудака што газе колима.
Вели она мени – мама, не брини, дошли су тракторима да нас обезбеђују.
Сад, пазите, у моје срце колона трактора уђе и преоре га сасвим, не остане од њега ништа, уситни га до прашине. Драгиња је дошла у Србију на трактору деведесет и пете, ето та иста Драгиња коју не могу у себи да ућуткам – она би сад из мене да гледа у децу и да плаче јер су јој живци од свега попустили. Ја јој кажем – баба, не смемо сад то, биће и за то дана. Она ме ич не зарезује.
И све мислим – дај да из тог преораног, уситњеног срца нешто никне, да га није све ово узаман газило.
Срећно, децо.“
Фото: Jelena Daily