„Лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења.“
Цитат из романа Добрице Ћосића, могао би просветним радницима у Србији послужити као својеврстан алиби за лаж, један од највећих грехова. Међутим, у школама од почетка другог полугодишта, тај грех се другачије котира, посебно када смо ушанчени између заглавља на почетку табеле коју свакодневно попуњавамо и броја који у њу треба да упишемо.
Број ученика са потврђеном инфекцијом Ковид-19, стоји на почетку табеле у чијим пољима су уписане нуле или су поља једноставно прецртана, иако у одељењима имамо већи број изосталих ученика, у просеку од пет до десет. Шта да упишу искрени и одговорни учитељи и наставници, којима такав податак нико није доставио?! Уколико и имају сазнање о томе да је неко од родитеља или чланова породице ученика позитиван на коронавирус, готово увек изостане информација да ли је и сам ученик заражен, а разлози за то су бројни. Први и основни је тај што децу ретко када тестирају, јер деца обично имају блаже симптоме или су асимптоматска.
Уколико све прође за дан-два, ученик се враћа у школу без лекарског уверења да је здрав и да може да похађа наставу, јер сваки изостанак до три дана могу да оправдају родитељи. И тако друго полугодиште тече ли тече…
Сходно подацима са терена, којима иначе почињу изјаве за медије министра Ружића, ситуација не да није забрињавајућа, него је задовољавајућа! Свакако да јесте, ако је податак са терена поменута табела, која нам се свакога дана изнова доставља на потпис и унос података. Фарса у којој несвесно учествујемо, више је од пуког броја у табели. Табеле се сумирају, па се форматирају и онда нам се мозгови испирају.
Локалне самоуправе и школске управе проследе даље податке до којих нисмо дошли, јер од нас се не тражи да наведемо колико нам ученика није на настави, то никога не занима, већ само број ученика код којих је потврђена ковид инфекција, а нула је у збиру увек нула. Док у школама нема позитивних бројки, бар у већем броју, сви смо на позитивној нули.
Главне препоруке и мере за превенцију и контролу Ковида у школама, одавно су заборављене. Мере заштите као што су чишћење површина и дезинфекција учионица, ходника и тоалета, између смена више се не спроводе због недовољног броја помоћних радника и недостатка дезинфекционих средстава. Док се квадратни метри које треба чистити повећавају, број теткица се из године у годину смањује, али ни тим подацима се нико не бави.
Ношење маске, као мера заштите у школама од самога почетка није била јасно дефинисана, па се самим тим одомаћило лично тумачење сваког појединца, када је ова мера у питању. Носити или не носити маске, питање је – Кад? Кад ученик седи, а не одговара или само онда када одговара? Када се удаљи са свога места или док борави у школским просторијама? За време одмора или само на часу? Увек или понекад, преко уста или испод носа, тек оваква упутства довела су до хаоса који данас имамо на терену.
Министар каже да се мере поштују, што је тачно. Разлика је само у њиховом тумачењу. Како их ко тумачи, тако их и поштује. Просветни радници једино не поштују себе и свој рад. Долазимо у школу болесни, док нам не пронађу замену, ревносно бележимо податке о зараженим, уместо да обавештавамо о броју одсутних ученика, радимо у инфективно компромитованом окружењу, не питајући се кога лажемо?
Обмањујемо себе, да бисмо утешили друге, из самилости, јер нас за нас није страх. Охрабрујемо, како бисмо сакрили своју и друштвену беду. Лажемо из љубави према професији и човечности, лажемо због поштења.
А Ви, министре?
Аутор: Весна Јеротијевић, руководилац ресора за образовање УСПРС