„Mama, znaš šta se desilo? Kad nas je Markov tata vozio na engleski, otvorio je prozor od kola da Marko izbaci žvaku!” – ispričao mi je moj desetogodišnji sin, pomalo i šokiran.
I razmišljam, koliko je sve pogrešno. Da živimo u nekoj uređenoj državi, bilo bi apsolutno normalno, požljeno i odgovorno da vozač automobila iza ovog koji je to video pozove komunalnu službu tog grada i prijavi neodgovorno ponašanje. Da komunalna služba izađe, ustanovi činjenice i napiše kaznu. Ili čak da vozaču samo stigne kazna na adresu. Uz kamere na svakom koraku, to je tako jednostavno.
Kod nas, da li bismo tu osobu koja je prijavu podnela smatrali odgovornim građaninom ili – cinkarošom? Nismo baš nacija koja voli urednost i čistoću, draža nam je mogućnost da bacimo papir na sred ulice.
Oduvek svoju decu učim da se na ulici i van kuće ponašaju kao što bi to radili u svojoj kući. Do te mere su naučeni, da je verovatnije da ću papirić pronaći na podu u njihovoj sobi nego da će ga baciti u travu ili na beton.
I apsolutno sam sigurna da će tako biti bar još neko vreme, dok ne počnu više da se ugledaju na vršnjake. Onda će se, možda, stvari uskomešati, a kad prođu tinejdžerski dani, sve će doći na svoje. Dete koje raste uz roditelje koji nikad nisu bacili papirić na ulici, postaju odrasli koji neće biti sramota ovog društva.
I upravo zbog ljudi koje nije briga, svake godine, negde u proleće, hiljade volontera izađe na ulice, u parkove, pored reka i puteva, i pokupe tone smeća koje niko nije bacio slučajno. Prošle nedelje je to bila već četrnaesta akcija „Zavrni rukave“ – i svaka čast ljudima koji su izašli. Ali svake godine se postavlja isto, neugodno pitanje: zašto ovo uopšte mora da postoji?
Odgovor je jednostavan i neprijatan: zato što je bacanje smeća gde god ti padne na pamet u Srbiji potpuno društveno prihvatljivo ponašanje. Ne u teoriji – u teoriji svi znaju da nije lepo. U praksi. U svakodnevnoj, vidljivoj, poražavajućoj praksi.
Pikavac kroz prozor automobila? Normalna stvar. Žvaka na trotoaru? Pa gde ću je… Kesa smeća iz stana u kantu na dečjem igralištu jer je „usput“? Ma, koga briga. Pseći izmet na stazi ili travi u parku? Vlasnik je već otišao. Niko nije video. Ili jesu videli – i nije ih briga.
Interesantno je da su isti ti ljudi vrlo često glasni kada treba da se požale – na državu, na komunalno, na to kako ništa ne funkcioniše i kako je sve zanemareno. Veza između toga što sami rade i stanja koje kritikuju nije im baš vidljiva. Valjda je komunalno tu da čisti gde god da oni bace, u čemu je problem?
Kazne postoje. Inspektori ne.
Formalno gledano, Srbija ima propise. Komunalna inspekcija, novčane kazne, zakonski okvir – sve je to na papiru u redu. U praksi, šansa da vas neko kazni zbog bačenog pikavca ili kese smeća ostavljene kraj klupe jednaka je šansi da vas pogodi grom. I upravo svest o tome – da nema posledica – čini sistem potpuno impotentnim. Tamo gde nema posledica, nema ni promene ponašanja. Ostaje samo moralni apel, koji već decenijama ne pali.
Šta deca uče gledajući sve ovo
Dete koje sedi na zadnjem sedištu i gleda kako roditelj izbacuje pikavac kroz prozor uzalud uči u školi o ekologiji. Ostaće mu ono šta odrasli zapravo rade. Dete koje vikendom ide u park i vidi kese smeća pored klupe, flaše u žbunju, opuške po pesku – uči da je to normalno. Da neko drugi to čisti, ako se ikad počisti.
Vredi zastati na trenutak i zamisliti kako to izgleda iz perspektive deteta koje pita zašto tata nije bacio u kantu. Odgovor koji dobije – ili ne dobije – ostaje duže nego što iko misli.
Zemlja u kojoj volonteri moraju svake godine da sakupljaju tone smeća koje su ostavili drugi građani nije samo zemlja sa problemom discipline – to je zemlja u kojoj su se neki odlučili da žive na tuđi račun. Na račun onih koji imaju dovoljno poštovanja prema zajedničkom prostoru da ne ostavljaju za sobom nered koji će neko drugi rešavati.