„Dobro jutro! Kako su moje pametnice od jutros?“, moj osmeh, mnoštvo osmeha… i krene naša zajednička školska priča…
Da li ponekad pomislite da ne biste umeli bilo čime drugim da se bavite da nije našeg zanimanja, najlepšeg na svetu? Deca su pravo bogatstvo, riznica neobjavljenih i neotkrivenih priča… Koliko je samo tajni otkriveno u našim razgovorima, koliko nepotrebnih briga raspršeno, koliko ljubavi sačuvano i mašte razigrano…
Deca traže pažnju, traže da ih saslušamo, da se njima bavimo, da rastemo sa njima. Neverovatno koliko je malo potrebno da rastemo zajedno za njima. Kroz našu učionicu prošlo je mnogo lekcija, eksperimenata, saznanja, gostiju, bajki, izazova humanosti i solidarnosti koji su se širili u drugim odeljenjima i mestima, kreativnih radova, rukotvorina, ali najviše ljubavi – uzajamne. Sve ono što uložimo u njih raste kao iz najplodnije oranice i vraća se mnogostruko. A onda vidite sebe kao drugu, bogatiju, jaču i mudriju osobu.
Naša učionica jeste mesto gde i odrasli rastu najpotpunije – kroz saznanje da su pomogli dečjim rukama da postanu vrednije, dečjim glavama da budu mudrije, dečijim srcima da budu plemenitija. Puneći dečju dušu dobrotom gradimo za sebe zadužbine neprocenjive vrednosti. Rastu, i mi rastemo sa njima. Kroz njihove oči vidimo svet šareniji, vredniji, dragoceniji. Cenimo sitnice i radujemo se čisto i bez nekog posebnog razloga. Osmeh je sredstvo kojim najlepše i najrazgovetnije komuniciramo. Zar to nije najvažnije u životu?
Učinimo da naša deca postanu ljudi, oni koji cene prave vrednosti, koji znaju da sve što se kupuje ima cenu, a da su vrednosti: vrline, poštenje, radost, znanje, moralna snaga, ljubav… Kakvo god da je vreme oko nas, neka i nas naša deca nauče da je osmeh jedina valuta kojom se plaća svako dobro delo, svaki lep gest, solidarnost, snaga i plemenitost u ponašanju.
Rastimo sa svom našom decom, zajedno.
Autor: Danijela Stefanović, učiteljica OŠ „Vuk Karadžić“, Moravac