„Добро јутро! Како су моје паметнице од јутрос?“, мој осмех, мноштво осмеха… и крене наша заједничка школска прича…
Да ли понекад помислите да не бисте умели било чиме другим да се бавите да није нашег занимања, најлепшег на свету? Деца су право богатство, ризница необјављених и неоткривених прича… Колико је само тајни откривено у нашим разговорима, колико непотребних брига распршено, колико љубави сачувано и маште разиграно…
Деца траже пажњу, траже да их саслушамо, да се њима бавимо, да растемо са њима. Невероватно колико је мало потребно да растемо заједно за њима. Кроз нашу учионицу прошло је много лекција, експеримената, сазнања, гостију, бајки, изазова хуманости и солидарности који су се ширили у другим одељењима и местима, креативних радова, рукотворина, али највише љубави – узајамне. Све оно што уложимо у њих расте као из најплодније оранице и враћа се многоструко. А онда видите себе као другу, богатију, јачу и мудрију особу.
Наша учионица јесте место где и одрасли расту најпотпуније – кроз сазнање да су помогли дечјим рукама да постану вредније, дечјим главама да буду мудрије, дечијим срцима да буду племенитија. Пунећи дечју душу добротом градимо за себе задужбине непроцењиве вредности. Расту, и ми растемо са њима. Кроз њихове очи видимо свет шаренији, вреднији, драгоценији. Ценимо ситнице и радујемо се чисто и без неког посебног разлога. Осмех је средство којим најлепше и најразговетније комуницирамо. Зар то није најважније у животу?
Учинимо да наша деца постану људи, они који цене праве вредности, који знају да све што се купује има цену, а да су вредности: врлине, поштење, радост, знање, морална снага, љубав… Какво год да је време око нас, нека и нас наша деца науче да је осмех једина валута којом се плаћа свако добро дело, сваки леп гест, солидарност, снага и племенитост у понашању.
Растимо са свом нашом децом, заједно.
Аутор: Данијела Стефановић, учитељица ОШ „Вук Караџић“, Моравац