Преносимо једно занимљиво, али истовремено и прилично поражавајуће запажање Драгана Кувељића, учитеља који је за свој рад добио бројне награде, уједно и аутора више приручника за наставнике.
„Прошле недеље смо са децом путовали на Златибор. Тог узбуђења, те радости и среће, тих озарених лица – не видех одавно. По повратку смо и причали и писали о утисцима. Готово свако је рекао, или написао, да му је то најбољи дан у школи.
Али ово се није дешавало у школи.
Дефинитивно, треба свима да буде јасно – да се припрема за живот не може дешавати у затвореним собама званим учионица, ако нам је искрено стало до школе по мери детета. Одувек сам веровао да је за учење, пре свега, потребно обезбедити добру атмосферу, добре услове, па тек онда размишљати о подучавању. Ако желимо да нам деца са задовољством уче тј. да учење буде пријатно искуство, онда у организацији много тога треба мењати. Нпр. настава да се одвија тематски, у виду кампова, научних станица, семинара… Омогућити деци да путују, сарађују, да се баве интересантним и актуелним темама, да истражују, буду активни конструктори нових сазнања и искустава… Организовати им активности где ће моћи да износе своје ставове, прихватају вредности и граде знања која ће примењивати у животу. У том смислу од наставника се очекује да буду партнери, мотиватори, сарадници, усмеривачи, подстрекачи…
Него, да се вратимо на излет који децу, у оваквој школи, чини срећном и остаје као незаборавно искуство. На пут су нас испратили родитељи, баке, деке… Једно дивно „породично вашариште“, јер деца су наше највеће благо! Наставници узбуђени и збуњени пред оволиком гужвом, броје децу и траже им најбоље место у аутобусу.
Прва пауза је била на паркингу мотела, крај Златарског језера. Деца срећна и весела истрчавају, неки хоће у тоалет, али гле чуда – испречи се један господин пред „нашу будућност“ како би нас зауставио и наплатио по педесет динара. Не поверовах шта чух и видех, па зар наше „највеће благо“ не може бесплатно ни нужду да обави.
Стижемо на Златибор и Дино парк. Овде се све продаје као у једној великој робној кући под отвореним небом. Наша деца и њихови наставници, жељни свега, све би да виде, купују и пробају… Како понудити прави избор, како им удовољити и држати их све на оку.
У међувремену смо добили и дневнице што ме баш охрабри (263 дин. по ученику). Размишљам, па фино а ускоро ће и плата. У Дино парку једни се растрчали хоће на зип лајн, други на тобоган, трећи на љуљашке, једна група гледа диносаурусе, једна овна, лане и већ не знам коју још животињу, једни одоше до коња… Ја стао, не знам где ћу!
Пођох за овима што се упутише према коњима. Питам колико је јахање мањих коња. Каже радник – 600 дин. Размишљам, па овај коњ узме скоро три пута више за 5 минута, него учитељ по детету за цео дан. За цену јахања већег коња не смедох ни да питам.
Па зар је могуће да су у овој земљи коњи плаћенији од учитеља!“