Prenosimo jedno zanimljivo, ali istovremeno i prilično poražavajuće zapažanje Dragana Kuveljića, učitelja koji je za svoj rad dobio brojne nagrade, ujedno i autora više priručnika za nastavnike.
„Prošle nedelje smo sa decom putovali na Zlatibor. Tog uzbuđenja, te radosti i sreće, tih ozarenih lica – ne videh odavno. Po povratku smo i pričali i pisali o utiscima. Gotovo svako je rekao, ili napisao, da mu je to najbolji dan u školi.
Ali ovo se nije dešavalo u školi.
Definitivno, treba svima da bude jasno – da se priprema za život ne može dešavati u zatvorenim sobama zvanim učionica, ako nam je iskreno stalo do škole po meri deteta. Oduvek sam verovao da je za učenje, pre svega, potrebno obezbediti dobru atmosferu, dobre uslove, pa tek onda razmišljati o podučavanju. Ako želimo da nam deca sa zadovoljstvom uče tj. da učenje bude prijatno iskustvo, onda u organizaciji mnogo toga treba menjati. Npr. nastava da se odvija tematski, u vidu kampova, naučnih stanica, seminara… Omogućiti deci da putuju, sarađuju, da se bave interesantnim i aktuelnim temama, da istražuju, budu aktivni konstruktori novih saznanja i iskustava… Organizovati im aktivnosti gde će moći da iznose svoje stavove, prihvataju vrednosti i grade znanja koja će primenjivati u životu. U tom smislu od nastavnika se očekuje da budu partneri, motivatori, saradnici, usmerivači, podstrekači…
Nego, da se vratimo na izlet koji decu, u ovakvoj školi, čini srećnom i ostaje kao nezaboravno iskustvo. Na put su nas ispratili roditelji, bake, deke… Jedno divno „porodično vašarište“, jer deca su naše najveće blago! Nastavnici uzbuđeni i zbunjeni pred ovolikom gužvom, broje decu i traže im najbolje mesto u autobusu.
Prva pauza je bila na parkingu motela, kraj Zlatarskog jezera. Deca srećna i vesela istrčavaju, neki hoće u toalet, ali gle čuda – ispreči se jedan gospodin pred „našu budućnost“ kako bi nas zaustavio i naplatio po pedeset dinara. Ne poverovah šta čuh i videh, pa zar naše „najveće blago“ ne može besplatno ni nuždu da obavi.
Stižemo na Zlatibor i Dino park. Ovde se sve prodaje kao u jednoj velikoj robnoj kući pod otvorenim nebom. Naša deca i njihovi nastavnici, željni svega, sve bi da vide, kupuju i probaju… Kako ponuditi pravi izbor, kako im udovoljiti i držati ih sve na oku.
U međuvremenu smo dobili i dnevnice što me baš ohrabri (263 din. po učeniku). Razmišljam, pa fino a uskoro će i plata. U Dino parku jedni se rastrčali hoće na zip lajn, drugi na tobogan, treći na ljuljaške, jedna grupa gleda dinosauruse, jedna ovna, lane i već ne znam koju još životinju, jedni odoše do konja… Ja stao, ne znam gde ću!
Pođoh za ovima što se uputiše prema konjima. Pitam koliko je jahanje manjih konja. Kaže radnik – 600 din. Razmišljam, pa ovaj konj uzme skoro tri puta više za 5 minuta, nego učitelj po detetu za ceo dan. Za cenu jahanja većeg konja ne smedoh ni da pitam.
Pa zar je moguće da su u ovoj zemlji konji plaćeniji od učitelja!“