Прича иде овако: неки човек је гледао гусеницу како се мучи да покида своју опну. Трудила се и трудила, али никако није успевала. Опна се опирала, али лептир није одустајао. Човек је гледао све то, видео како се млади лептир мучи и колико му је тешко и одлучио да му помогне. Узео је маказе и једноставно пресекао опну. И млади лептир је постао слободан. Слободан да рашири своја крила и полети.
Али, није успео у томе. Крила су му била превише слаба, није било довољно снаге у њима и није могао да полети. Тужно је ходао на својим слабим ножицама и тужно и неуспешно покушавао да замахне својим преслабим крилима и полети.
“Мучење” током пробијања опне је било потребно да крила ојачају. То је било нешто као билдовање мишића крила. А тај добронамерни човек, у жељи да помогне, је заувек онемогућио младог лептира да полети. Ускратио му је прилику да вежба и да се јача.
То раде и многи савремени родитељи. У жељи да помогну свом детету уклањају све препреке са његовог пута, решавају проблеме уместо њега, и на тај начин му одузимају прилику да вежба, учи и развија се.
Ускраћују му прилику да искуси задовољство успеха после многих покушаја. Задовољство након решеног проблема или превазиђене препреке.
Јелена Пантић, психолог
Преузето: http://emocionalnainteligencija.blogspot.com