Da li ste primetili da postoje dve vrste radosti?
Jedna je propraćena smejanjem, a druga osmehom.
Prva predstavlja psihičko pražnjenje, a za drugu je poželjno da smo već psihički rasterećeni.
Prva se aktivira kada vidimo ili čujemo nešto neskladno, besmisleno ili na drugi način ružno, a druga kada smo vidimo ili čujemo nešto lepo, pravedno i dobro.
Prva je odlika zezanja, šale, viceva, humora i neozbiljnosti, a drugoj radosti pristoji duh ozbiljnosti i zahvalnosti.
Svakako smo primetili i različit izraz lica osobe koja deluje zezatorski i one koja se raduje nečem lepom?!
Otkuda u ljudskoj prirodi sklonost ka zezanju, šalama, vicevima, humoru, i uopšte neozbiljnosti?
Mladunče majmuna će iskeziti osmeh kada se u svojoj igri pojavi na putu velikom odraslom majmunu. Taj osmeh daje poruku „Nisam ti suparnik! Nemoj me uzeti za ozbiljno! Ja se samo igram!“
Dakle, postoji jedna vrsta smeha kojom i mi ljudi izražavamo odricanje od odgovornosti, pa kada kažemo „Šalio sam se“ time hoćemo da kažemo da smo se na neki način igrali, da nismo mislili ozbiljno to što smo rekli ili uradili.
Dete nije sposobno da se suoči sa odgovornošću života, ono je premalo da bi imalo smisla da za svoje nenamerne i slučajne greške i neuspehe, koji su prirodna posledica njegovog procesa odrastanja, preuzme na sebe krivicu za te greške. Ako dete trapavo napravi neku grešku, onda je prirodno da se nasmeje i da tako tim smehom pokaže da smatra da to nije tako ozbiljno što je tu grešku napravilo. Tako se ono oslobađa od odgovornosti koju nije sposobno na sebi da ponese.
Ali, za razliku od deteta, kada odrasla osoba napravi neku grešku, ili je svedok tuđe greške, tada je prirodno da ima osećanja adekvatna stvarnosti, te da oseća krivicu, gnev, strah ili tugu zbog sopstvene ili tuđe greške.
Osećanja adekvatna stvarnosti pripremaju odraslu osobu da se suoči sa problemom i da na sebe preuzme odgovornost za njegovo rešavanje. Međutim, dete nije sposobno da na sebi ponese takvu odgovornost, pa zato kao zaštitu od preuzimanja na sebe odgovornosti za koje nije sazrelo, ono reaguje smehom u susretu sa sopstvenim i tuđim greškama. Ono nema osećanja adekvatna stvarnosti. Ono se raduje, onda kada bi odraslu osobu na njegovom mestu prekorevala savest i kada bi ta osoba osećala strah, tugu ili gnev. Zato je problem kada odrasla osoba nastavi da koristi taj način ponašanja sa namerom da se njime oslobodi od svoje lične odgovornosti i realne krivice za svoje loše motive i postupke.
Zamislimo odraslu osobu koja učini nešto što nije ispravno, a na prekor protiv toga što je učinila, ona se samo nasmeje. To bi značilo da ona govori „Ne smatram sebe odgovornom za to što sam učinila!“
Zapazimo da u svakom vicu i šali mi imamo sakriveno neodgovorno uživanja u zlu. Zapazimo čemu se raduje čovek kada uživa i smešnome i u humoru. Tada on ima osećanja koja nisu adekvatna stvarnosti.
Ako se neka osoba saplela i pala, on neće osećati tugu, već radost. Ako neka osoba radi nešto pokvareno, on neće biti tužan zbog te pokvarenosti, već će se tome radovati. Umesto da oseća gnev, tugu, gađenje ili žalost, on oseća radost.
Bez neozbiljnosti čovek ne bi mogao da se takvom otvorenom uživanju u zlu prepusti, jer bi ga tada prekoravala savest. Neozbiljnošću se ugušuje glas savesti i svest o sopstvenoj odgovornosti. Čovek se prepušta uživanju u zlu i pokvarenosti kojima inače zbog svoje savesti sebi ne sme da priušti, već koje je u međuvremenu morao da samokontroliše i sputava u izražavanja.
Izvor: svetlost.org