Да ли сте приметили да постоје две врсте радости?
Једна је пропраћена смејањем, а друга осмехом.
Прва представља психичко пражњење, а за другу је пожељно да смо већ психички растерећени.
Прва се активира када видимо или чујемо нешто нескладно, бесмислено или на други начин ружно, а друга када смо видимо или чујемо нешто лепо, праведно и добро.
Прва је одлика зезања, шале, вицева, хумора и неозбиљности, а другој радости пристоји дух озбиљности и захвалности.
Свакако смо приметили и различит израз лица особе која делује зезаторски и оне која се радује нечем лепом?!
Откуда у људској природи склоност ка зезању, шалама, вицевима, хумору, и уопште неозбиљности?
Младунче мајмуна ће искезити осмех када се у својој игри појави на путу великом одраслом мајмуну. Тај осмех даје поруку „Нисам ти супарник! Немој ме узети за озбиљно! Ја се само играм!“
Дакле, постоји једна врста смеха којом и ми људи изражавамо одрицање од одговорности, па када кажемо „Шалио сам се“ тиме хоћемо да кажемо да смо се на неки начин играли, да нисмо мислили озбиљно то што смо рекли или урадили.
Дете није способно да се суочи са одговорношћу живота, оно је премало да би имало смисла да за своје ненамерне и случајне грешке и неуспехе, који су природна последица његовог процеса одрастања, преузме на себе кривицу за те грешке. Ако дете трапаво направи неку грешку, онда је природно да се насмеје и да тако тим смехом покаже да сматра да то није тако озбиљно што је ту грешку направило. Тако се оно ослобађа од одговорности коју није способно на себи да понесе.
Али, за разлику од детета, када одрасла особа направи неку грешку, или је сведок туђе грешке, тада је природно да има осећања адекватна стварности, те да осећа кривицу, гнев, страх или тугу због сопствене или туђе грешке.
Осећања адекватна стварности припремају одраслу особу да се суочи са проблемом и да на себе преузме одговорност за његово решавање. Међутим, дете није способно да на себи понесе такву одговорност, па зато као заштиту од преузимања на себе одговорности за које није сазрело, оно реагује смехом у сусрету са сопственим и туђим грешкама. Оно нема осећања адекватна стварности. Оно се радује, онда када би одраслу особу на његовом месту прекоревала савест и када би та особа осећала страх, тугу или гнев. Зато је проблем када одрасла особа настави да користи тај начин понашања са намером да се њиме ослободи од своје личне одговорности и реалне кривице за своје лоше мотиве и поступке.
Замислимо одраслу особу која учини нешто што није исправно, а на прекор против тога што је учинила, она се само насмеје. То би значило да она говори „Не сматрам себе одговорном за то што сам учинила!“
Запазимо да у сваком вицу и шали ми имамо сакривено неодговорно уживања у злу. Запазимо чему се радује човек када ужива и смешноме и у хумору. Тада он има осећања која нису адекватна стварности.
Ако се нека особа саплела и пала, он неће осећати тугу, већ радост. Ако нека особа ради нешто покварено, он неће бити тужан због те покварености, већ ће се томе радовати. Уместо да осећа гнев, тугу, гађење или жалост, он осећа радост.
Без неозбиљности човек не би могао да се таквом отвореном уживању у злу препусти, јер би га тада прекоравала савест. Неозбиљношћу се угушује глас савести и свест о сопственој одговорности. Човек се препушта уживању у злу и покварености којима иначе због своје савести себи не сме да приушти, већ које је у међувремену морао да самоконтролише и спутава у изражавања.
Извор: svetlost.org