Ivana Bošnjak Bošnjak
Vanda je ovog puta umarširala u moju kuću! Umarširala! Sa sve pesnicom na čelu.
„Smrt fašizmu!“, uzviknula je.
„I tebi, Vanda“, odgovorih, plačući od crnog luka koji sam htela da gurnem u zapršku.
Tek tada primetim da ima oko vrata izbledelu pionirsku maramu.
„Obe imamo uniformu“, našalih se zbog svoje kecelje sa sve slikom luka na njoj.
Ona ozbiljna. Već vidim, počeće izveštaj sa Saveta roditelja. I setim se – o uniformama su pričali na Savetu! Obrišem suze od luka keceljom sa lukom i pristavim kafu. Potrajaće…
Ona i dalje ozbiljna. U stavu mirno. Ponudim je da sedne, neće. Znači, sledi govorancija…
„Nisi mi rekla da je to sa uniformama ozbiljno! U školi se 50 % đaka izjasnilo da hoće uniformu, a tačno 50 % da neće. Da je neparan broj đaka, znali bismo hoće li biti uniformi ili ne, ali sad je problem. Baš smo se napričali na Savetu! Znaš li ti uopšte da je na vašem konkursu u školi pobedila uniforma koju je kreirala advokaticina mala? Znaš ti kakva je to kreacija? Pa, Guči bi me lično manje koštao! Em mi treba po dva para pantalona i po dva duksa za sinove, em to duplo, i letnja i zimska varijanta! Em za ćerku suknjica i duks, isto dva puta po dve kombinacije? Još i beretke predložene, kao, da na njima piše ko je koji razred. Ajd, za ovog starijeg bar neću morati i sledeće godine beretku da kupujem, on će ponavljati, beretka mi svakako najmanja stavka… ali, ko će da radi za tolike uniforme?
Direktorka na Savetu reče da škola treba sa nama da pravi Akcioni plan, da nađemo donatore za uniforme. Pa, u školi je 1000 đaka, svaka uniforma po 5 000 dinara, puta četiri po đaku… šeik ne bi sponzorisao, onaj Abu Dangubi lično bi bankrotirao! „
Ja se zasmejah na „Abu Dangubi“, ali ona ozbiljna i dalje.
„A onda je Mile, onaj što ga zovu Kalašnjikov, znaš onaj što ima tri ćerke, pa ih tera da igraju fudbal..? E, onda je taj Mile rekao da je nama bilo lakše kad smo bili đaci, imali plave radne bluze, tako su se zvale, pa smo bili svi isti, i sad traži da bude tako.
Ko, bre, bio isti? Ja imala tri te uniforme, plave, ali sve raznih krojeva, pa sa čipkom, pa sa štepom… a Mile, sećam ga se iz osnovne, bio isti samo sa Stevom što ga zvali Top, imali svaki po izgužvanu plavu, pa izvuku iz torbe kad je fizika, a sa ostalim nastavnicima mogli kako oće. I sad će Mile Kalašnjikov meni da drži slovo na Savetu roditelja?! Meni!?
A sad, vataju i jedni i drugi onaj jedan glas što će biti preko 50 %, i mi protiv uniformi, i oni što su za fensi uniforme.
Kako, što sam protiv? Pa, em bi me koštalo, em bi onu moju dvojicu prepoznali po uniformi ovi iz druge škole, što se onomad tukli na fudbalu, pa bi se bande lakše pravile. Ovako, moji se prošli put umešali s njihovima, pošto nisu imali posebne dresove…
Ovi što su „za“, kažu, osetiće deca pripadnost školi. Hoće. A i osetiće ih nastavnici svakog časa ako ne budu imali po nekoliko uniformi, jer, sestro slatka, to kad se oznoji.. teško si ga svima!
Zato sam ja rešila da se uniformišem onako kako smo sigurno svi bili uniformisani nekad: crvena marama i plava suknja, bela bluza. Samo mi „titovka“ fali, progrizao mi je miš. I, šta nam je falilo tako? Znalo se- jedna uniforma, jedna himna, jedan predsednik! I sve to bez Akcionog plana i 50 % plus jedan glas! Svi bili jednoglasni!
I sad, odoh da vatam glas „protiv“, čini mi se da je Jovanov tata neodlučan. Ajd, zdravo!“
I tu opet stavi pesnicu na čelo i izmaršira mi iz kuće. Kafu nije ni probala.
Ostavi me zbunjenu. „Jedna uniforma, jedna himna, jedan predsednik“!? U kom vremenu živi ta žena?
S obzirom na naše jedinstvo, već zamišljam uniforme u jednoj školi: ovaj ima plavu maramu, ovaj zelenu, ovaj duginih boja, ona tamo roze suknjicu, ona onamo maramu na glavi, ova ovde maramu oko struka… Pa da vidim ko će za to da napiše Akcioni plan, pa da vidim ko će to da sponzoriše!
I da vidim, ko će to da podnese!?
Ivana Bošnjak Bošnjak