За мене лично Ускрс је увек био чаробнији од других празника. Иако у мом детињству осим педесетак офарбаних јаја није било баш никакве декорације, сећање на то време и данас, тридесет година касније, врло је живо. Нећу претерати ни ако кажем да су дани Ускрса моје најдраже успомене.
А за то је заслужна моја бака. Једна од оних жена која је читав свој живот подредила мужу и породици. Изгледала је много старије него што је заправо била, увек погнута, са свега неколико зуба, блага, плавих, тужних очију. Никада није радила, па је сав новац који је имала био онај који би добила од своје деце, мог тате и тетке. А пред Ускрс, све што би добила оставила би са стране и кад се накупи довољно, купила слаткише за своје унуке којих је имала четворо. Заједно са неколико ускршњих јаја све би убацила у кесу за замрзивач и везала канапом. Док још спавамо у нашем великом дворишту пронашла би место и сакрила пакетиће. Сваки на друго место. Око подне, сви бисмо се окупили и кренули у потрагу. Мислим да нема потребе да описујем силно узбуђење и радост које смо осећали док смо завиривали у кокошињац, претраживали дедину радионицу, прегледали башту. А кад их коначно пронађемо! Ма ни најмање није било важно шта је то унутра, јер магија Ускрса коју је стварала моја бака била је вреднија од најскупље играчке.
Много година касније, кад смо сви одрасли, седела сам на послу и пред Ускрс препричавала те догађаје својој колегиници Ани чија су деца тада имала 10 и 6 година. Ја своју још нисам имала. Слушала ме је пажљиво уз понеко “Ох, како је то дивно…”
Маштовита и креативна каква је, одмах је одлучила да сличне успомене из свог детињства понесу и њена деца, али мало другачије. И тако је настала Потрага за ускршњим јајима верзија 2.0. Ана није само сакрила ускршње пакетиће. Она је целу традицију обогатила и траговима које су деца морала да траже да би до поклона дошла.
Прва загонетка чекала би их на столу, за доручком. Ту би, рецимо, писало: “Срећан Ускрс! Потрага за Зекиним поклонима почиње! Први траг пронаћи ћете у великој белој кутији!” Погађате, то је замрзивач. Тамо је нови траг, који их води на следеће место. “Ми смо четири брата, један другог хвата. Све путеве смо видели, још се нисмо срели.”. Ово су точкови, а тамо их чека нови траг. Траг за трагом, док узбуђење расте. Из године у годину, загонетке постају све сложеније, а ову традицију деца дуго, дуго не прерасту.
Моја деца данас имају 9 и 7 година и већ годинама много се више радују Ускрсу него Новој години, иако су поклони које добију врло скромни. Буде ту једно чоколадно јаје, једна малена, баш скромна играчка и незаобилазна ускршња јаја. За Нову годину и Божић их добију најмање 10 пута више, али узбуђење није исто.
И док седим и смишљам загонетке за сутра, са носталгијом се присећам свог детињства и размишљам о томе колико би срећна била моја бака да зна да њена магија и данас живи. И сија још јачим сјајем.
А. Ц.